Izvor: Danas, 16.Nov.2015, 22:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naš i njihov terorizam
Na svim televizijama savetuju da se ostane kod kuće i vrti se stalno jedno te isto do apsurda. Familijarno, svi četvoro, suprug, deca i ja rešavamo da sednemo u kola i odemo u Pariz. Iz zapadnog predgrađa prestonice Francuske - Sen Mora, gde živimo. A Pariz, skoro pust s obzirom na to da je subota uveče, na periferiji nema zastoja i na Trgu republike smo za manje od pola sata. Veče je skoro prolećno za ovo doba godine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << Deo oko koncertne dvorane sa najviše žrtava zatvoren i sa isprečenim policijskim automobilima na sredini Volterovog bulevara (veliki pariski bulevar koji spaja trgove Republike i Naroda). Grupa ljudi ispred Bataklana upalila je sveće i položila bukete cveća. Tuga, žao nam je ljudi.
Televizijske ekipe pretvaraju se da nešto rade. Brojne su i ne služe ničemu. Kamioni sa ogromnim pečurkama (satelitske antene) uvek su tamo gde je krv i smrt. Život se ipak smeje smrti. Bioskopi i pozorišta su zatvoreni, kafei i restorani poluprazni. Ambijent više podseća na nedelju prepodne. Koncerti otkazani, turisti napuštaju hotele i zemlju. Svako se oseća ugrožen i osećaj nije isti kao posle masakra u redakciji Šarli Ebdoa.
"Ratni čin", kaže predsednik Republike. Samo što sad ginu i francuski civili. U Parizu. Potpuno je nerealno ono što se sinoć dogodilo. Zamišljam da je ovde sinoć u trajanju od tri sata osam ljudi istovremeno otvorilo paljbu i pucalo na nepoznate i nevine ljude sa jedinim ciljem - da ih što više pobije: na koncertu, terasi restorana, fudbalskoj utakmici. Može li to da se razume? Reakcije sa najviših političkih pozicija, uvođenje vanrednog stanja i utrostručavanje broja policajaca raznih vrsta na ulici, ne može mnogo promeniti. Evropa se ne brani ni u desetom ni u jedanaestom pariskom arondismanu, Evropa predstavlja jedan termin. Država je sve udaljenija od svojih građana. Izbori su postali jedna rutina u kojoj taj mehanizam opstaje i po navici daje ljudima iluziju da nekoga biraju i da se za nešto pitaju. Kako je moguće predvideti jedan ovakav mučki udar? Niko nije pripremljen za to. Povećanje mera bezbednosti na najviši nivo, plan Vizipirat... Teško je, nažalost, zaustaviti započeti proces. Potrebna je jedna velika mobilizacija građana, organizacija naroda po kvartovima, jer neki su možda i dosad videli neobične stvari, ali su gledali svoja posla. Strah treba pobediti hrabrošću, a ne njegovim pojačavanjem. To je odgovornost svih građana koje će i snage reda moći da upotrebe. Ljudi će nastaviti da koriste podzemnu železnicu, brze prigradske vozove, ići će u bioskop i pozorište, ali sa manje spokoja i mnogo više opreznosti, do nekog sledećeg puta.
Povratak kući, blizu ponoći. Televizija, radio, internet. Tu su, kao i svaki put. Ta poznata vrsta zvana političari i javne ličnosti, poznavaoci svega i svačega, da čovek skoro poveruje da im nešto nedostaje u životu. Odjednom svi imaju jednu analizu, jedno mišljenje. Neki plaču, neki misle na porodice žrtava i žrtve, neki prete, i kipi na sve strane od ljudskih vrednosti i dobrih osećanja, prilika je odlična da svako poraste u sopstvenim očima i sondažama. Bar nedelju dana. Zato su neki Parižani svoje završili, dok će oni opet navijati za svoj Pari-Sen-Žermen koji finansira Katar. Jer postoje dve vrste terorizma - naš i njihov, dve vrste rata - daleko i blizu, i dve vrste smrti - vidljive i one druge. Poslednja odluka vlade je produžetak vanrednog stanja na tri meseca i bombardovanje sedišta Islamske države u Siriji. Svi učesnici terorističkog napada rođeni su, išli u školu i odrasli ovde, u Evropi. U Francuskoj i Belgiji. Uviđate li grešku?
