Izvor: Politika, 26.Sep.2014, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naracija podređena slikama
Italijanski strip-autor Manuele Fior, gost Salona stripa, smatra da priča i likovi mogu da se „ohlade” strogom arhitektonskom pozadinom, ali mogu da se učine i emocionalnijim
Kad se u Parizu ukrcao u avion „Er Srbije” da bi stigao u Beograd, strip-autor Manuele Fior osetio se kao na andergraund zabavama u rodnim Udinama u Italiji. Na njih je išao da bi slušao pank, ali se tamo puštala raznovrsna muzika, pa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi se uvek, preko obližnje granice sa Slovenijom, „prošvercovale” i balkanske melodije i ritmovi. Tako je Fior, danas poznat po visoko poetičnim crtežima i pričama, zavoleo srpsku narodnu muziku. A „Er Srbija” pre poletanja, umesto bezlične „muzike za liftove” tipične i za avione, sa razglasa vrti domaći etno.
– Mnogo mi se dopalo, hteo sam da pitam stjuardese koji su to muzičari. Znam samo za Gorana Bregovića, ali volim taj zvuk i nadam se da ću se ovde još više uputiti u njega – priča Fior dok sedi u galeriji beogradskog Studentskog kulturnog centra, gde su kao deo programa ovogodišnjeg Salona stripa izloženi njegovi radovi.
Fior je u Beograd došao iz kolumbijske Bogote, privodeći kraju svoju, kako kaže kroz šalu, svetsku turneju. Voli da putuje, a i nastanjivao se u raznim zemljama – Nemačkoj, Norveškoj, Francuskoj. U Egiptu je crtao skice za arheologe. Obučen je ne samo da crta drevna zdanja nego i da podiže nova. Kao arhitekta, koji se tim poslom i bavio pre nego što se posvetio stripu, o gradu u koji prvi put dođe može mnogo da zaključi po njegovim zgradama. Razni arhitektonski stilovi otkrivaju istoriju i kulturne mene jedne zajednice – za čoveka koji ume da „čita arhitekturu”, to je kao da mu se pred očima lista strip, samo bez balončića i teksta. Fior je upravo jedan od autora koji naraciju podređuju slikama.
– Kada sam prvi put u nekom gradu, ne volim da odmah previše razmišljam o tome. Utisci prodiru u svest, pa se sve to kasnije, prerađeno, infiltrira u moj rad – kaže Fior.
Iskustvo u arhitekturi, koja ne sadrži priču, već simboliku kondenzovanu u jednoj zgradi – celu priču nemo iznesenu u jednom jedinom kadru – pomaže mu i u osmišljavanju stripova.
– To mi mnogo znači za ekonomičnost vizuelnog izražavanja. Poput arhitektonskog plana, stranica mora da bude dobro organizovana i čitljiva, „prohodna” kao što i zgrada ne sme da ima rupu. Arhitektura kao pozadina kadra u stripu donosi mnogo simbolike, istorije i značenja. Kada odaberete pravo okruženje, postavili ste pola priče. To je Kjubriku dao hotel u „Isijavanju”, a Hičkoku kuća u „Psihu” – objašnjava Fior.
Saglasje pozadine i likova Fior, koji u svakom novom stripu prilagođava crtački stil priči, postiže i tako što kuće oblikuje prema atmosferi, prenebregavajući stroge linije kakve bi mu nalagale studije arhitekture.
– Zgrada i lik ne mogu da budu različitih linija. Tako je i u Minkovom „Kriku”, gde linija lika odgovara mostu, tako da svi detalji slike rezoniraju. Priču i likove možete da „ohladite” strogom arhitektonskom pozadinom, ali možete da ih učinite i emocionalnijim, kao što mislim da sam uspeo u „Gospođici Elzi”. Njen unutrašnji monolog deformiše i okruženje – uzima Fior kao primer svoj strip zasnovan na romanu Artura Šniclera, koji je za srpsko tržište, kao i njegovo delo „Pet hiljada kilometara u sekundi”, objavio „Komiko”.
Osim literarnih klasika, Fioru su inspiracija i amaterski filmovi sa „Jutjuba”.
– Kada sam se pripremao za rad na stripu „Intervju”, čija je radnja smeštena u 2050, gledao sam mnogo takvih filmova o NLO. Koliko god da su amaterski, delovali su vrlo stvarno i jezivo – smeje se Fior.
-------------------------------------------------------------------
Strip za film treba da se adaptira animacijom
Fiorov strip „Intervju” bi trebalo da bude pretočen u film.
– Od svih mojih priča, „Intervju” je najrealističniji, pa time i najzgodniji za film. U „Pet hiljada kilometara...” glavna je boja, jer ona u stripu ponekad govori mnogo više od priče, koja može da bude i sasvim banalna. Da ta boja pokušava da se postigne filterom na kameri, ne bi bilo isto. U stripu mnoge veštačke stvari izgledaju prirodno, a na filmu je drugačije. „Grad greha” su snimili preslikavajući originalni strip, ali to na velikom platnu deluje izveštačeno. Zato više volim kada se strip za film adaptira animacijom, a ne sa pravim glumcima i pejzažima – kaže Fior.
V. Vukasović
objavljeno: 27.09.2014.
