Izvor: Politika, 28.Avg.2013, 16:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na kojem jeziku razmišljaš?
Ovih dana se u muzeju Luksemburg u Parizu održava izložba slika velikog umetnika Marka Šagala pod nazivom „Između rata i mira”. Šagal je živeo sto godina, najveći deo života proveo u izbeglištvu, ženio se dva puta i usput bio svedok ruske revolucije i dva svetska rata, tako da me njegov život podseća na sopstveni. I sama ponekad imam utisak da mi je sto godina jer sam pre tridesete doživela pad komunizma, građanski rat, pad postkomunističke diktature i otuđenost u inostranstvu.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Ono što me je najviše zanimalo na Šagalovim platnima bila je unutrašnja borba u potrazi za identitetom i izgubljenom domovinom. Na skoro svakom platnu je slikao koze, verovatno prikazujući sebe i svoje unutrašnje demone, a često i sene letećih, bradatih jevreja sa vrećom na leđima koji lutaju u bestežinskom stanju i nekuda beže. Kako se Šagal snalazio tolike godine, u svim tim različitim zemljama? Koliko je jezika pričao sa svojim suprugama i sa svojom decom? Za koga li je navijao, za koga je glasao? Da li je postojala neka nit koja je davala smisao rasparčanim delovima njegovog života?
Odmah sam primetila veliku razliku između slika punih snažnih emocija, na kojima je prikazao ratna razaranja, i onih koje je naslikao u inostranstvu, gde je našao mir. Tada se setih poslednjih predsedničkih izbora u Srbiji i u Francuskoj, koji su održani na isti dan. Godinu dana unapred sam zamolila našu ambasadu u Parizu da me upiše na birački spisak, ali nisam nikada dobila glasački listić. Kada sam nazvala ambasadu da proverim da li su me možda zaboravili, dežurni službenik mi je objasnio da me prethodne godine nisu ni upisali na spisak, jer u to vreme predsednički izbori nisu bili objavljeni u Službenom listu. Trebalo je da redovno proveravam internet stranicu ambasade i sama saznam od kog do kog datuma treba da se ponovo upišem na birački spisak.
„Pa koliko je naših ljudi o tome bilo obavešteno?” – upitala sam.
„Ko je god proverio na našem sajtu, dobio je informaciju. Upisivanje je trajalo desetak dana.„
„Koliko je onda naših ljudi ukupno glasalo, od postojećih osamdeset hiljada?”
„Nije nas osamdeset, nego trista hiljada. Samo je četiri hiljade glasalo, a vi se slobodno žalite Ministarstvu inostranih poslova,„ – odgovorio je službenik.
Prilično sam se rastužila, jer sam u Francuskoj učestvovala u organizaciji izbora kao zvanični predstavnik Sarkozijeve stranke. Samo nekoliko meseci nakon upisivanja na birački spisak, legitimisala sam glasače u svojoj izbornoj jedinici, kontrolisala proces glasanja i potpisala zapisnik koji se zapečaćen šalje u opštinu. Imala sam osećaj da me se moja zemlja odrekla.
Jedan od mojih omiljenih francuskih pisaca, Marek Halter, autor serije romana o poznatim ženskim ličnostima iz Biblije, poreklom je poljski jevrej čiji je maternji jezik jidiš. Jednom prilikom se požalio da više nema sa kim da razgovara na svom maternjem jeziku otkako je umro katolički kardinal Lustižer, takođe poreklom aškenaski jevrej iz Varšave.
Duboko sam se zamislila nakon te njegove izjave. Bez obzira na to što i dalje postoje i Poljska i aškenazi, opet se Marek Halter oseća nelagodno jer nema sa kim da porazgovara na maternjem jeziku. Setila sam se stare Jugoslavije i činjenice da danas ta zemlja više ne postoji, te da nove generacije koje potiču iz njenih bivših republika ne osećaju međusobnu srodnost kakvu je osećala moja generacija. Osećam se kao Šagalov lutajući jevrej koji besciljno lebdi nad rodnim Vitebskom a da mu stopala ni u jednom trenutku ne dotiču tlo.
A onda sam sledećeg jutra u prepunom metrou, razmišljajući o izložbi, sa zaprepašćenjem otkrila da ne znam kako se na našem jeziku kaže reč egzil. Da nije izbeglištvo? Ili se možda kaže baš tako, egzil? Da li je egzil teža reč od izbeglištva ili su sinonimi? Možda izbeglica može da se vrati u svoju domovinu, a prognanik u egzilu ne može? Nisam nikako mogla da se setim i jedva dočekala da dođem na posao i na brzinu proverim na Google-u.
Pošto nikada nisam bila zaposlena u svojoj zemlji, ponekad moram da se napregnem kako bi se setila nekog našeg termina iz oblasti biznisa, računovodstva, nekretnina ili finansija. Otkako sam se osamostalila, oni su mi potrebni u svakodnevnom životu, što nije bio slučaj dok sam studirala u Beogradu. Možda neki od njih nisu ni toliko bitni jer ponekad ne postoje ni na francuskom, a kamo li na našem jeziku. Tako na poslu svakodnevno sa kolegama koristim žargon na engleskom za razne finansijske operacije, kao što su glagoli „splité” ili „rollé”. Sećam se jedne veoma ozbiljne studije banke BNP Paribas o ekonomskom razvoju severne Afrike u kojoj se spominje reč „hajtisti” (od arapske reči „hajt”, tj. zid) koja označava nezaposlene mlade ljude koji sede ispred svojih kuća i leđima „pridržavaju zidove”. Od srca sam se nasmejala kada sam videla kako je ulični žargon prerastao u ozbiljan ekonomski termin. Doduše, sasvim je normalno da se u kontekstu slobodnog tržišta koristi internacionalni rečnik.
Međutim, postoje dve mnogo važnije stvari koje ne uspevam da izgovorim na srpskohrvatskom – namerno ga ovako nazivam jer se lingvistički radi o jedinstvenom jeziku – iako znam sve potrebne reči.
Nikad se ne molim Bogu na maternjem jeziku jer mi molitva zvuči neprirodno. Rođena sam u vreme kada je religija bila potiskivana, imovina verskih zajednica konfiskovana, a škole učile da su Boga izmislili primitivni narodi kako bi objasnili prirodne katastrofe. U ono vreme, po prvi put sam počela da razmišljam o Bogu u gimnaziji, na časovima filozofije, a vera u tu Prvobitnu Monadu za mene je predstavljala čin slobode. Danas je moja zemlja slobodna i čovek srećom može da odabere da li će i u šta će verovati, tako da molitva na srpskohrvatskom zvuči manje rogobatno. Jedino sam ja daleko i još uvek sa sobom nosim breme prošlosti.
Takođe mi ne uspeva ni to da na našem jeziku nekome kažem „volim te” . Naravno, bila sam voljeno dete i roditelji su udovoljavali svim mojim željama, ali se iskazivanje ljubavi rečima najčešće izostavljalo jer se podrazumevalo. Ponekad bi se izražavalo u trećem licu kako bi se smanjio intenzitet iskaza ili osećaj stida, kao što su na primer rečenice „ljubi majka svoga sina [u čelo bezobrazno]…” Ko zna, možda mi Balkanci tako pripremamo mlade na težak život i velika odricanja, kalimo ih kao čelik i od njih pravimo ljude.
Postoje dve vrste imigranata – oni koji razmišljaju samo na svom jeziku a zatim prevode misli na tuđi, te oni koji misle na više jezika u zavisnosti od raspoloženja, teme ili okruženja. Prva grupa nikada ne uspeva da se potpuno adaptira na novu sredinu, sve dok to ne učini sledeća generacija. Prevođenje, odnosno istovremeno razmišljanje na dva ili više jezika, jeste veština za koju nismo svi jednako nadareni.
Naravno, bez obzira što neki jezici imaju bogatiju leksiku ili izraze, opet svi mogu da izraze iste ideje; ako se neka misao ne prevodi bukvalno ili sa većim brojem reči, to ne znači da se ne može uopšte prevesti. Naši izrazi „kad na vrbi rodi grožđe”, „u mesecu limburgu” i „nikad, možda ni tad” postoje na svim jezicima, samo će Francuz reći „kad kokoška bude imala zube”, Englez „kada svinje polete” a Alžirac „kad procveta so”. Ko dovoljno dugo živi u inostranstvu, na kraju stiče sposobnost da prevede bilo šta, ali samo onda kada počne da spontano razmišlja na stranom jeziku pre nego što nešto kaže, kada mu prevođenje sa maternjeg jezika postane nepotrebno – tek tada prelazi u onu prvu grupu imigranata koja se savršeno adaptira na novu sredinu.
Danas Šagalov život izgleda banalan jer u moderno doba svi negde putujemo, menjamo zaposlenja, sklapamo brakove u raznim zemljama i znamo da kažemo „volim te” na po nekoliko svetskih jezika. Iako ponekad ne znamo to da izgovorimo.
Nataša Jevtović, Pariz
objavljeno: 28.08.2013.
