Izvor: Politika, 07.Jan.2015, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mondrijan je goste dočekivao u crnom
U skromnom pariskom ateljeu, u kojem je i živeo, Pit Mondrijan pokazivao je samo završene slike. Sto, stolice, pa i krevet, bili su u funkciji njegovih slikovnih kompozicija
Pariski atelje Pita Mondrijana više ne postoji. Ali postoje uspomene na prostor za koji bi se čak i na prvi pogled, ako posmatrač fotografije ima bar malo znanja o istoriji umetnosti, moglo zaključiti da je Mondrijanov. I to bez ikakve dileme.
Ono što je do perfekcije usavršio na svojim slikama >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << – svođenje na vertikalu i horizontalu, uz belu, crnu, plavu, crvenu i žutu – ovaplotio je, i to potpuno dosledno, u trodimenzionalnoj ravni.
Taj samosvojan čovek, koji je pokazivao samo završene slike, a goste je dočekivao uvek u crnom odelu, privukao je pažnju Karela Blotkampa, profesora emeritusa na istoriji moderne i savremene umetnosti na univerzitetu u Amsterdamu. O svojim istraživanjima na ovu temu krajem decembra održao je predavanje u Narodnom muzeju u Beogradu, što je bio jedan od pratećih programa izložbe „Pit Mondrijan. Slučaj Kompozicije II”.
Veliki slikar potpuno se saživeo sa devetnaestovekovnom praksom da umetnički atelje nije samo prostor u kojem stvaralac kreira već je, po potrebi, i mesto susreta kako sa drugim umetnicima tako i sa potencijalnim kupcima ili kolekcionarima. I sa prijateljima, ali to se podrazumevalo. Međutim, na Mondrijana je, kako objašnjava Blotkamp, još nešto ostavilo utisak.
Naime, holandska umetnička grupa „De Stejl”, čiji je Mondrijan bio jedan od osnivača, u svojim publikacijama bavila se umrežavanjem slikarstva i arhitekture. Junak naše priče bio je jedini koji nije imao prethodna znanja o arhitekturi i u početku sa njom nije želeo da ima baš ništa.
Vremenom je promenio svoje mišljenje, prihvativši arhitekturu kao vernog prijatelja u mukotrpnom pokušaju utopijskog menjanja sveta.
– Otišao je korak dalje. Čitav svoj atelje uredio je baš onako kako je zamišljao da bi svet, nakon jednog milenijuma, trebalo da izgleda – apstraktno i futuristički. Dekorisanjem ateljea počeo je da se bavi tokom 1919, kada se nakon boravka u Holandiji vratio u Francusku. Taj momenat smatra se prekretnicom kada je u pitanju ovaj aspekt njegovog stvaralaštva. Tek tada njegov studio postaje model okruženja koje je on smatrao idealnim – kaže naš sagovornik.
Konkretno – mali i skroman stan u kojem je Mondrijan živeo i slikao skoro 15 godina izgledao je ovako:
– Zidovi su bili beli, ceo je prostor bio veoma svetao. Stolovi, stolice, pa i krevet, bili su manje nameštaj, a više u funkciji elemenata njegovih slikovnih kompozicija. Pokućstvo je bilo postavljeno tako da se, kada ga čovek posmatra, stiče utisak da je reč o ravnim površinama koje čine geometrijske forme. Kauč je, na primer, iz daljine delovao kao crni kvadrat. Čak je i štafelaj, postavljen nasuprot zida, bio element enterijera, sa svojom pravolinijskom formom. Na njemu nije slikao, to je činio za jednim od stolova. Sve ovo ga čini izuzetnim. To apsolutno saglasje umetničkog izraza i prostora u kojem taj izraz postaje opredmetnjen. Pikaso to tako nije radio, nije ni Matis, nisu ni drugi – ističe profesor.
U ateljeu se, bar kada je u njemu bilo posetilaca, nije mogla osetiti radna atmosfera. Jer, Mondrijan je brižljivo sklanjao sve nedovršene radove, boje, platna... Imao je posebna mesta u zidu u koja bih ih odlagao. U tim momentima studio je imao samo jednu ulogu – pokaznu.
– Bio je usamljenik. Živeo je sam ceo život. Kao mlad imao je verenicu, ali se to nije završilo brakom. Nije se mnogo družio, teško je stvarao kontakte, mada nije bio potpuno isključen iz sveta. Moglo bi se reći da je zaista živeo za svoju umetnost i od svoje umetnosti. Osim na početku, kada se bavio figuralnom ilustracijom i pomalo dizajnom, uspevao je da proda svoja dela, ponekad su mu prijatelji pomagali u tome. Sistem koji je uspostavio u Parizu pokušao je da rekreira i u Americi, gde je živeo tokom poslednje četiri godine svog života. I tamo se držao istih principa, ali nije nikada obelodanio fotografije tog ateljea, za razliku od studija u Parizu, koji je svesno učinio javnim između ostalog i tako što je o njemu sam pisao – zaključuje Blotkamp, dodajući da je upravo taj pariski atelje svakako najznačajniji od svih u kojima je živeo i radio.
Milica Dimitrijević
objavljeno: 07/01/2015
