Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Nov.2015, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Rast rejtinga – rata
Šok, tuga i bes opet su se iskazali kao trio koji, osim što razjeda duše, uspeva i da objedini svet: sa izuzetkom atentatora, njihovih podstrekača i uživalaca u tuđim nesrećama, sve nas je prenerazio, ožalostio i razgnevio prošlonedeljni teroristički masakr u Parizu.
Bilo bi dobro kad bi iz takve emotivne monolitnosti proistekao jedinstven racionalni odgovor na pitanje: šta preduzeti da se slična zla ne ponove i da se porazi vinovnik ovog i mnogih drugih krvoprolića, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << samozvana Islamska država (ID), ali…
Polemika se, pak, pomolila odmah po energičnom nastupu francuskog predsednika Fransoa Olanda u kojem je ocenio da se njegova zemlja sada našla “u ratu”, uz najavu da će “iskoreniti terorizam” i da u takvom sticaju nevolja treba promeniti Ustav kako bi se ojačale bezbednosne mere koje prevazilaze i domete zavedenog vanrednog stanja. Ne osporavajući mu konstatacije i preporuke, pojedini hroničari su lansirali tri opomene. Prvo, da je Francuska praktično ušla u rat ranije, kad se priključila američkom bombardovanju uporišta ID na Bliskom istoku. Drugo, da terorizam nisu iskorenile ni dugotrajne oružane akcije Pentagona i CIA-e u Iraku i Avganistanu, pa ni sadašnje, doduše uzajamno podozrivo, sadejstvo vazdušnih udara SAD i Rusije protiv ID u Siriji. I, najzad, da pri promeni pravnog poretka u zemlji treba voditi računa da se bezbednost ne širi nauštrb sloboda, kako se to osetilo u Americi kada je proglasila “globalni rat protiv terorizma”, posle proživljenih atentata otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington 11. septembra 2001.
U sva tri slučaja, i programa i upozorenja, primetan je rast rejtinga rata, iako nigde još zvanično objavljenog, u suočavanju država s “novim opasnostima”, među kojima je i terorizam. Papa Franja se pribojava, čak, da je u toku “treći svetski rat”, u vidu mozaika koji čine svakojaka učestala zlodela – masakri, pustošenja i druge vrste kriminala.
Kad bi papa bio u pravu, preostalo bi nam jedino da se pripremimo za ostvarenje predskazanja Alberta Ajnštajna koji je, imajući u vidu opasnosti od masovnog uništavanja s povratkom ostatka čovečanstva u praistoriju, rekao da ne zna kakvo će se oružje koristiti u trećem svetskom ratu, ali da će se u četvrtom upotrebljavati motke i kamenje. Treći svetski rat je, međutim, dosad neslužbeno proglašavan više puta – u nizu lokalnih bojišta s globalnom pozadinom, kakva su bila i ona u bivšoj SFRJ i hronična na Bliskom istoku – tako da može da se kaže da su, pod njegovom etiketom, prohujali i četvrti, peti, šesti.
Pojavile su se u međuvremenu teze da bi Evropa ponovo mogla da se izmetne u bojište i to pod navalom u svakom pogledu znatno slabijih došljaka. Analitičari nalaze da je jedan od ciljeva počinilaca masakra u Parizu bio izazivanje “prekomernog uzvraćanja” vlasti i klaustrofobičnih krugova prema muslimanskim imigrantima, koji bi zbog toga organizovali pokret otpora, iz čega bi mogao da proiziđe specifičan “građanski rat” između starosedelaca i doseljenika.
Ako i postoji takav plan, neće proći. Kao što se, verujem, neće obistiniti nijedna od vrlo retkih zloslutnosti nemačke kancelarke Angele Merkel. Rekla je, da se podsetimo, da bi, ako se blokira prihvat izbeglica u EU, to moglo da dovede do rata na Balkanu. Mislim da je takvu izjavu dala da bi utišala negodovanja među zemljacima koji joj sve više prebacuju da je propovedanjem “širom otvorenih vrata” privukla preterano veliki broj izbeglica i drugih migranata. Ipak se pitam: postoji li još nešto što je navelo da joj se kao potencijalna zona sukoba pričini baš tranzitni Balkan, koji se drži njenih smernica.
Pojavile su se i veće neizvesnosti. Najednom su uzdrmane okosnice Evropske unije – Francuska (pogođene masakrima) i Nemačka (u otporu njenoj imigrantskoj politici). Obe traže podršku među bližnjima i pozivaju se na paragrafe i običaje solidarisanja među članicama kontinentalne zajednice, kad se neka od njih nađe u velikoj neprilici. Iskušenje je ovom prilikom vanredno originalno jer se, i to istovremeno, za pomoć obraćaju liderske sile čijim su se vodiljama ostali priklonili.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, još se nije nazirao kurs koji će pred dvostrukim izazovom zauzeti Evropa. Naslućivalo se jedino da je mogao da ga odredi dogovor vanevropskih sila.
U razgovorima Baraka Obame i Vladimira Putina nagovešten je, naime, sporazum SAD i Rusije za zajedničko oružano delovanje protiv ID, kao i za prekid vatre u Siriji i proces koji bi omogućio postepeni mirni prenos vlasti u Damasku. Tako bi i Oland mogao da kaže da je ID poražena i Merkelova da se pohvali da je prestao neobuzdani priliv izbeglica.
Oba eventualna ishoda bila bi dobra za Evropu i za nas u njoj. Pa i za ceo svet, koji jedva čeka da Vašington i Moskva međusobnim odnosima pokažu da mogu da obore, a ne samo da podižu rejting rata. Čime bi, ujedno, Obama i Putin odagnali zloslutnosti u iskazima pape Franje o trećem svetskom i kancelarke Merkel o nekakvom balkanskom ratu.
