Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Nov.2019, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Predsednik kao uzbunjivač
Uz svu milozvučnost koja prati njegovo ime, Pariz je postao i jedna od prestonica uznemirujućih, protestnih zvukova. Posle dugotrajnih zvižduka koje njegovoj politici upućuju Žuti prsluci, i sam predsednik Emanuel Makron je postao svojevrsni “zviždač”, ali protiv postojećeg stanja u Evropi i svetu.
Šef francuske države ispostavio se najednom kao najveći uzbunjivač na najvišem nivou. U svojim nastupima >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kao da ne štedi nikoga, pa ni saveznike.
Za razliku od uzbunjivača kakvi su Džulijan Asanž, Edvard Snouden, “duboko grlo” protiv Donalda Trampa ili Aleksandar Obradović, koji odozdo “gruvaju” naviše, Makron, kao insajder u globalnom odlučivanju, “vatrira” i na njemu statusno donekle ravne i na autsajdere. A sve s ciljem, kako uverava, da ojača Evropu po njegovim smernicama.
Uskovitlao je duhove na sve strane, od Brisela i Berlina do Vašingtona, pa i Balkana. A na drugi način i od Moskve do Pekinga i unedogled.
Po njegovom mišljenju, u najkraćem, EU je zaglavljena u prošlom veku i treba da se hitno reformiše kako ne bi ostala bez svrhe; NATO je u “moždanoj smrti” jer su njegove članice SAD i Turska samovoljno nastupile u Siriji, dovodeći posredno u pitanje održivost obaveze na zajedničku odbranu, pa da stoga Evropa treba da stvori svoju vojsku; da postupanje prema kandidatima za EU valja pojednostaviti i postrožiti, tako da oni mogu korak po korak da u nju zalaze, ali i da se pregovori s njima mogu prekinuti ako zaostaju u ispunjavanju kriterijuma, a naročito u uspostavljanju vladavine zakona, za šta dosad nisu pokazali dovoljno, a mestimično ni očekivani minimum volje u praksi, pa se prpa među njima već oseća, dok frka verovatno sledi.
Makronov projekat nabijen je paradoksima. On se uključuje u razmahano tumbanje svetskih odnosa kako bi odbranio ugroženi položaj EU kao svetske sile, ali unutar nje ostaje prilično usamljen.
Zamera mu se, naročito, što je, dok prebacuje Vašingtonu i Ankari samovolju u Siriji, i lično nastupio baš tako jer se o svom planu nije konsultovao sa ostalim članicama sve slojevitije kontinentalne zajednice. Uz to, i zato što se naslućuje njegova ambicija da preuzme kormilo u Evropi u situaciji kad joj je Amerika “sve nepouzdaniji” partner i kad je pri zalasku još činodejstvujuća kontinentalna liderka Angela Merkel.
Ali, ko sve ne pokušava da se domogne mesta s kojeg će bitno uticati na kurs EU. Tramp bi da se ona raspadne, Vladimir Putin takođe podržava eurofobične stranke, Si Đinping bi da novim putem svile i kreditima Evropljanima postepeno nametne kineska pravila igre.
Makron bi pak da Evropa očvrsne i očuva jake pozicije u još dominantnim pravilima globalne igre. Kako svet vidi kao nadmetanje sila, on Francusku promoviše kao novog predvodnika EU, pošto će posle Bregzita samo ona biti “prava sila” u kontinentalnoj zajednici jer jedina raspolaže nuklearnim arsenalom i statusom stalne članice Saveta bezbednosti UN.
Nemačka je profitirala u ekonomskom nadmetanju sa spoljnim silama, ali posustaje, pa sada ostaje jedino Francuska koja može da im parira na strateškom polju, kao da računa Makron. Merkelova i većina članica EU koje su iskusile sovjetsku knutu nikako se ne bi odrekle američkog “štita”, znatno otpornijeg na mogućne oluje od francuskog.
Makron se takođe ne odriče partnerstva sa Amerikom, ali se brine da u njenom rivaliziranju s Kinom i Rusijom Evropa ne ispadne kolateralna šteta. Stoga se potrudio da toliko popravi odnose s Moskvom i Pekingom, da ga kritičari sumnjiče da stvara “novu bezbednosnu strukturu” kojom bi da parira Trampu.
Šef Bele kuće je, istini za volju, jedini rival Makronu za titulu najvećeg liderskog uzbunjivača na globalnoj sceni. Donedavno se čak činilo da Trampu niko ne može da konkuriše u inicijativama za prevlast nepredvidljivosti i jake personalizacije u međunarodnim odnosima. A onda je hrupio Makron sa svojim projekcijama o Evropi s njim na čelu. Dosad je, bar formalno, više uspeo da saradnjom s Rusijom i Kinom iznervira Amerikance nego što je, uzlećući iznad Merkelove, objedinio Evropljane.
Ipak je uspeo u najbitnijem – naterao je Evropljane da preispitaju sebe i da uvide da su njihovoj zajednici neophodne promene i iznutra i u spoljnim vezama. Dovoljno za start jedinog uzbunjivača na najvišem nivou, koji se zalaže za jaču, a ne za slabiju EU.
Nekako usred polemike o njegovim projekcijama, gotovo istovremeno su se Tramp i Aleksandar Vučić našli na istom poslu – u bolnicama. Prvi, saopšteno je, zbog rutinskog pregleda, a drugi, kako je sam izjavio, zbog hronične smetnje.
Koincidencija s Makronovim poduhvatima je slučajna, sasvim slučajna. To pak ne sprečava radoznalce da u njoj naslute neku simboliku druge vrste.
Oba lidera gotovo svakodnevno uzbunjuju javnost, čak više od Makrona, ali i obojica istovremeno kubure sa uzbunjivačima. Konkretnijim od Makrona…
.jpg)
