Izvor: Politika, 04.Mar.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj život, od Josipa Broza do Jozefa Bojsa
Poznati konceptualni umetnik, o svom životu, putovanjima, susretima, sa Titom, Augustinčičem, nobelovcima, Ričardom Hamiltonom, Joko Ono i rokenrolu, i istorijskoj prašini koju je, umesto blata, celog života nosio na cipelama
Kada mu je Slobodan Princip umro na rukama tokom rata 1942. godine, Vojo Dimitrijević, slikar, pariski đak, rodonačelnik bosanske moderne, obećao je – ako doživim da imam sina, zvaće se Slobodan. I tako je bilo. Samo je ime bilo dugačko njegovoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dve godine starijoj sestri, pa ga je jednostavno zvala Braco. I tako je ostalo. Napravio je planetarnu karijeru kao Braco, govori nekoliko jezika, ali nikada nije prestao da priča kao da je juče otišao iz Sarajeva. Njegovi preci su više od 400 godina živeli u ovoj prestonici i to je zauvek ostao njegov grad.
Rođen u porodici gde je otac bio veoma uvaženi jugoslovenski intelektualac, levičar, antifašista, prvoborac iz Drugog svetskog rata, Braca je odmalena naučio da privilegije nisu nasledne:
U krilu živog Boga
„Sa 19 godina sam napustio kuću, a u 21. sam otišao iz Jugoslavije. Kao klinac sam shvatio da meni ne pripada da sedim u prvom redu u operi, na pozorišnoj premijeri, već da sam ja tu zahvaljujući svojim roditeljima, svom ocu pre svega. I pamtim to osećanje nelagode kada dolazim sa njima u prvi red, minut pre nego što će se ugasiti svetla u sali. Zahvaljujući njihovom vaspitanju ja sam na fini i suptilan način bio od rođenja opomenut da ću sam morati da nađem svoj put, i da za ceo taj porodični milje ja nemam nikakvih zasluga. Svoje prve zasluge stekao sam na skijanju, kada sam na takmičenju bio podvrgnut samo jednom kriterijumu – hronometru, odnosno štoperici. Tu nema ni tate ni mame. Ko vozi 110 na sat on je prvi, ko vozi 109 na sat je drugi, i nema nijednog drugog načina da uspeš osim da budeš najbrži. To su prvi trenuci kada sam postao svestan i vlastitih zasluga. Jer, na skijama, pri brzini od 117 kilometara na sat, nemaš ni oca ni majke.“
Sa devet i po godina Braca Dimitrijević je imao prvu samostalnu izložbu, i danas kaže da je svestan kako je tu, osim talenta, presudan bio tatin autoritet. Ipak:
„Imam dve-tri slike iz tog vremena koje su u strukturi, u konceptu, potpuno identične ovome što danas radim. Reč je o konfrontaciji nekih geometrijskih formi, kvadrata i trougla, sa nečim gestualnim, paralelnog postojanja dva koncepta.“
Često se citira rečenica slavnog slikara Marka Šagala, Jevrejina rođenog u Vitebsku u Belorusiji, koji kaže da nikada nije skinuo blato sa svojih cipela. Braca kaže da on takođe nikada nije skinuo blato sa svojih cipela, jer ga nikada nije ni imao, ali njegove cipele su bile zaprašene istorijskom prašinom koja je celog života ostala na njima. A ta istorijska prašina je bila milje njegovog života od najranijeg detinjstva. Na jednoj fotografiji, mali Braco sedi u krilu doživotnom predsedniku SFRJ i maršalu JNA. Na pitanje odakle Josip Broz i on, odgovara:
„Tito je bio u poseti Sarajevu i moj otac je bio pozvan na prijem koji je napravljen tim povodom. Ne poštujući protokol, doveo je sestru i mene da ga vidimo. Ona je već imala neku predodžbu ko je drug Tito, a ja sam mislio da je on živi Bog, i eto meni prilike da sa njim malo porazgovaram. Kretao sam dva-tri puta od stola za kojim smo mi sedeli prema Titu, a sestra me je zaustavljala po sistemu: Nemoj, budalo, gde ćeš?! Na kraju sam se ustremio pravo na njega. Taj momenat uzbuđenja i danas pamtim.“
"Poštar" Andrić na vratima
Jedan Bracin deda je studirao u Beču, otac u Parizu, a on je posle Zagreba otišao u London. Sarajevo mu je bilo tesno, kao i njegovim precima:
„Ja sam u drugoj polovini svojih tinejdžerskih godina znao da ću živeti negde u svetu, da to neće biti Sarajevo. Moj otac je završio Likovnu akademiju u Beogradu, a zatim je otišao na postdiplomske studije kod Andrea Lota u Pariz. Lot je bio jedan od najslavnijih kubista koji je svojim spisima i delom uticao na mnoge evropske slikare. Tamo je, na žurkama koje je pravio, upoznao i družio se sa inženjerom Babićem. Babić je bio pravi dendi, zanimljiv lik. Zamislite kako je bio zapanjen moj otac kada je otišao u partizane i kada je 1941. upoznao druga Tita, šminkera sa svojih žurki u Parizu, inženjera Babića!“
Vojo Dimitrijević nije želeo posle rata da ostane u Beogradu, kako bi mu priličilo po ratnim zaslugama, jer nije želeo da stanuje u nečijoj otetoj kući. Bio je svoj i principijelan, što je ponekad moglo da bude i opasno:
„Sredinom sedamdesetih, moja otac je kao slikar bio u fazi radikalne apstrakcije, a Branko Mikulić, tadašnji predsednik Savezne vlade, tražio je od njega da napravi Titov portret dok je predsednik u poseti Bosni i Hercegovini. Uprkos odbijanju, Vojo je to morao da uradi. Tito je sedeo tri-četiri sata, a moj otac je slikao portret na formatu 120x160. I na kraju je Tito ugledao svoj lik veličine dvadesetak santimetara u donjem levom uglu slike. Tito je bio neugodno iznenađen, ali se mome ocu zbog toga ništa nije dogodilo.“
Kada je polagao prijemni ispit na Likovnoj akademiji u Zagrebu, u isto vreme u ovom gradu je bio godišnji sastanak jugoslovenskih akademika, i njegov otac se tu sreo sa Antunom Augustinčičem:
„Augustinčič je tih godina, i mnogih poratnih godina, bio apsolutni bog za sve zbog svoje bliskosti sa Titom. Prišao je mom ocu i rekao: Čujem, Vojo, da ti se sin upisuje na Akademiju, na šta je ovaj odgovorio: Dobro si čuo, i produžio. Augustinčič se odmah pobrinuo da ne budem primljen. Morao sam opet da se dokazujem.“
U šali, Braco je umeo da kaže kako je u poznanstvu „nobelovaca“ vodio protiv svog oca sa 10:2. Prvi koga je upoznao bio je Ivo Andrić:
„Uz Žan-Pola Sartra i Simon de Bovoar, koji su bili očevi poznanici iz Pariza, i Ivo Andrić je bio jedan od likova koji su dolazili kod nas u kuću. Tako je bilo i 1961. kada je dobio Nobelovu nagradu. Bio je u Sarajevu i kada mu je dojadilo da ga šetaju po fabrikama i ustanovama, on je pobegao i došao kod mog oca. Ja sam se spremao da idem u školu i otvorio sam vrata misleći da je poštar. Andrić je ušao i otišao kod oca, a ja sam hteo da iskoristim priliku da mi potpiše neku od svojih knjiga. Žurio sam u školu i uspeo sam da nađem samo jednu, koja mi je već bila posvećena. U trenutku sam hteo da iscepam list sa posvetom svog prijatelja Zokija, ali sam shvatio da bi bilo neprimereno poništiti već dobijenu posvetu. Tako sam ostao bez Andrićevog teksta, pozdravio sam se sa njim i otrčao u školu. Moj školski drug i prijatelj Zoki je danas dekan Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, Zoran Vuković.“
Mnogi dobri poznavaoci umetnosti tvrde da je Braco bio umetnički miljenik slavnog nemačkog vajara, slikara, konceptualiste, superstara sedamdesetih godina prošlog veka, Jozefa Bojsa. Imao je 22 godine kada ga je upoznao u Diseldorfu. Bojs ga je pozvao na svoj rođendan, tu je bio i Nam Džun Pajk, otac video-arta, koji je snimao po Bojsovom ateljeu i trpezariji:
„Bojs je prethodno video da sam na drugim svojim izložbama izlagao na ulici i veliku fotografiju slučajnog prolaznika i pitao me hoću li da je izložim ovaj put. Rekao sam mu da ni galerija ni ja nemamo para da je uradim. Kada je to čuo, Bojs je otišao i vratio se sa 3.000 maraka. Evo ti, rekao, je, pa ako nešto ostane, ti vrati. I otvorio mi je svoj atelje, a njegovi studenti su mi pomogli da se ta fotografija realizuje.“
Godinu dana kasnije, Bojsa i Bracu je spojio jedan od najvećih dilera savremenom umetnošću Lučio Amelio. Amelio je, inače u istoriji likovne umetnosti poznat kao čovek koji je sredinom osamdesetih, tačnije godinu-dve pre nego će obojica umreti, prvi put spojio svetske velikane – Endija Vorhola (1928–1987) i Jozefa Bojsa (1921–1986). Videvši Bracine radove na Bijenalu u Parizu, Amelio mu je rekao da sledećih šest meseci sprema izložbu. Potom ga je pozvao, Braca je tada živeo u Londonu, i obavestio ga da će ta izložba biti u velikoj privatnoj galeriji u Napulju, gde su već izlagali Vorhol, Raušenberg i druge zvezde. I to zajedno sa Jozefom Bojsom:
„Rekao mi je da ću ja biti na prvom spratu, Bojs na drugom, Tako je i bilo. Došlo je nekoliko hiljada ljudi, zbog Bojsa, naravno, ali meni je bilo puno srce. Sedimo ujutru, nakon otvaranja izložbe, doručkujemo, i on priča kako je tokom rata 1942. bio u Jugoslaviji kao Vermahtov vojnik. Sam je počeo tu priču, i brzo sam shvatio da tako može da govori samo neko, silom mobilisan, kao on, bez putera na glavi, i sa ogromnim razumevanjem za stradanje Jugoslovena u Drugom svetskom ratu. Godinu dana kasnije mi je pričao da je bio u Bosni, kod Bihaća, na planini Sjekira gde su imali strašnu borbu sa partizanima. Nekoliko dana posle toga, na porodičnom ručku u Sarajevu, ispričao sam ocu tu priču i pitao ga gde je on bio tog avgusta 1942. Odgovorio mi je: Na planini Sjekira, kod Bihaća. Opisao mi je tu istu bitku, samo s druge strane reke, preko puta Bojsa. Ta dvojica, moj otac Vojo i Jozef Bojs, bili su mi sigurno dvojica najbližih ljudi u životu, jer su obojica bili veliki humanisti.“
Hamiltonov beli album za Bitlse
Braca Dimitrijević je umeo da dođe iz velikog sveta u svoje Sarajevo vozeći jaguara, bio je roker i ekscentrik, znao je da bude u pravom trenutku na pravom mestu. Poznavao je Joko Ono, družio se i nedavno se video sa Ričardom Hamiltonom kome je danas 89 godina. A sve je počelo kada je slavni umetnik došao 1971. godine na Bracinu izložbu u Londonu o kojoj su pisali „Tajms“, „Gardijan“, „Obzerver“, „Fajnenšel tajms“, „Ivning standard“... Bilo je to vreme kada se savremena, konceptualna umetnost neminovno preplitala sa rokenrolom, kada su u galeriju „Itaka“ u Londonu dolazili Marijana Fejtful i Mik Džeger, kada je Joko Ono izlagala u istoj prostoriji muzeja gde i Braco za vreme legendarne izložbe Dokumenata 5 u Kaselu 1972:
„Nedavno sam imao neko predavanje na Oksfordu, a Ričard Hamilton stanuje izvan grada, bliže Oksfordu nego Londonu, pa sam svratio kod njega. On živi na jednom posedu na kome je centralni objekat rezidencijalna zgrada, kuća iz 16. veka, a bivše štale je preuredio u ateljea. Nisam hteo da ga zamaram jer mu je nedavno ugrađen bajpas, ali je on insistirao da vidim grafike koje trenutno radi. I tako sam u ateljeu video polaroide iz vremena kada je radio beli album za Bitlse!“
I još jedan podatak kojim se može zaokružiti ova slika o Braci Dimitrijeviću. Za dugometražni dokumentarni film o njemu, muziku je pisao Malkolm Meklaren (1946–2010), otac britanskog panka, menadžer grupe „Seks pistols“, koji uz ostale velikane savremene evropske umetnosti i govori u filmu o Braci Dimitrijeviću.
..............
Biografija:
Slobodan Braco Dimitrijević je rođen 18. juna 1948. godine u Sarajevu. Počeo je da slika sa pet godina, a svoj prvi konceptualni rad napravio je sa 15. godina. Završio je Akademiju likovnih umetnosti u Zagrebu, magistrirao na St Martin’s Shool of Art u Londonu. Početkom sedamdesetih godina uzdrmao je publiku i kritiku svojim radovima iz serije „Slučajni prolaznici“ gde je fotografije prolaznika pravio u ogromnim razmerama i izlagao ih na monumentalnim fasadama gradova Evrope i Amerike. Bio je to put ka svetskoj slavi koju je potvrdio i svojim instalacijama za koje je koristio remek-dela Leonarda da Vinčija, Vinsenta van Goga, Monea, Kazimira Maljeviča, Mondrijana, pozajmljena iz muzeja, kombinujući ih sa biciklom, lopatom, stavljajući ih u orman, stavljao u koegzistenciju svet elitne kulture, ljudske svakodnevice i prirode...
Izlagao je u galerijama Pariza, Londona, Milana, Njujorka, Sankt Peterburga... Predstavljao je Jugoslaviju na Bijenalu u Veneciji, ali je i još desetak puta u internacionalnim selekcijama izlagao na ovoj prestižnoj smotri. Takođe je izlagao čak tri puta na prestižnim Dokumentima u Kaselu, što je redak rekord za nekog internacionalnog umetnika. Njegovi radovi se nalaze u šezdesetak muzejskih kolekcija, uključujući Tejt galeriju u Londonu, u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMa), u centru „Žorž Pompidu” u Parizu, u Ruskom državnom muzeju u Sankt Peterburgu... Vlasnik je najvišeg francuskog ordena za umetnost. Živi u Parizu, nedavno je bio u Beogradu, a 18. marta se otvara njegova velika samostalna izložba u Nacionalnom muzeju u Luksemburgu.
Radmila Stanković (autorka je novinar NIN-a)
objavljeno: 05.03.2011.
