Izvor: Politika, 01.Mar.2011, 13:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris jasmina u Parizu
Bura u Tunisu izazvala promenu sastava francuske vlade
Mišel Alio-Mari (64) još bi predstavljala Francusku po svetu da je odolela – mirisu jasmina. Pošto nije, nije više ni šef diplomatije.
Na položaj ministarke spoljnih poslova podnela je preksinoć ostavku zbog svoje pogrešne upletenosti u tunisku „revoluciju jasmina”. Javnost nije mogla da joj oprosti što se u Tunisu privatno provodila iako je tamo već potekla krv u sukobima koji su ubrzo potom doveli >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << do sloma režima. I pride, što je na sporni izlet, prošlog decembra, odletela avionom lokalnog biznismena, prijatelja svrgnutog autokrate Ben Alija.
Ili nije znala šta se događa u Tunisu, ili za to nije marila. Šta god da je, tako nešto nije smela sebi da dozvoli na funkciji koja ju je obavezivala da zna šta se zbiva po inostranstvu, pogotovu u prekomorskom komšiluku, i da na to službeno reaguje.
Priznala je da je pogrešila, ali su je istrajne oštre kritike javnosti i opozicije primorale i da napusti položaj na koji je stupila pre samo tri meseca. Slava Alio-Mari svela se na „Adio mare”.
Važila je za marljivog i odanog aktera vladavine desnog centra: za poslednjih osam godina bila je na čelu čak četiri ključna resora: policije, vojske, pravosuđa i diplomatije. Iako dobro pripremljena za obavljanje domaćih poslova, nije položila prvi test iz prakse međunarodnih odnosa. Nisu retki takvi preokreti sudbine. Zbog prenebregavanja ili neuviđanja dometa spoljnih događaja, padali su visoki funkcioneri i u drugim državama, a ponegde, kao u bivšoj istočnoj Evropi, i celi sistemi.
U širenju „mirisa jasmina” Parizom kao najveća novost mi se čini to što je u vlasti jedne velike sile došlo do bitne kadrovske promene zbog unutrašnjeg događaja u maloj zemlji, koja joj je i obližnja i partnerska.
Ne bi, naime, Alio-Mari bila prinuđena na ostavku samo zato što se baškarila izvan Francuske, u aranžmanu stranog biznismena povezanog sa stranom vladom. To su radili i drugi. Ona je pala jer je u Tunisu izbila bura koja je na videlo iznela i previde diplomatije Francuske, i to u njenoj mediteranskoj „sferi”, tako da je ministarkin gaf „prepunio čašu”.
Ako bi se takav postupak – smenjivanja zbog privatnog odstupanja od službene dužnosti – primenio i drugde, pretumbale bi se vlasti u popriličnom broju zemalja. Učestao je, naime, „diplomatski turizam” u kome nisu jasne granice između lične zainteresovanosti i javnog interesa .
Nije isključeno, međutim, da će mnoge vlade, „preventivno” reprizirati nalog francuskog premijera Fransoa Fijona. I sam zapavši u neprilike zato što je u novogodišnjem praznovanju koristio avion nedavno svrgnutog egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka, zabranio je članovima kabineta da odlaze u inostranstvo na odmor ako im se to prethodno ne odobri „odozgo”.
Uz „Adio mare”, predsednik Nikola Sarkozi je izvršio još neke izmene u vladi. Kormilo diplomatije poverio je veteranu Alenu Žipeu, na čiju je dosadašnju funkciju ministra odbrane stupio senator Žerar Longe. Bivšeg šefa svog kabineta Kloda Geana Sarkozi je postavio za novog ministra unutrašnjih poslova i imigracije.
Francuska strepi od eventualnog nekontrolisanog priliva imigracije iz zemlje „revolucije jasmina”…
Momčilo Pantelić
objavljeno: 01.03.2011.
