Izvor: Politika, 16.Okt.2011, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Miris iz pedeset osme
Posle više od pola veka od ozračenja šest mladih naučnih saradnika u Institutu u Vinči, dr Goran Milašinović sačuvao od zaborava ovaj događaj
Valjevo – Na jučerašnji dan 15. oktobra 1958. godine u Institutu za nuklearnu energiju u Vinči, dogodio se akcident tokom kojeg je šest mladih naučnih saradnika ozračeno. Tog oktobarskog dana vršili su eksperiment na nuklearnom reaktoru čije rezultate je jedan od studenata trebalo da koristi za svoj diplomski rad. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Međutim, njihove naučne ambicije za tren su pale u vodu , jer je trebalo spasavati goli život. Utvrđeno je da su ozračeni. Mesto nade bio je Pariz, odnosno tamošnja bolnica „Kiri”.
Ovo je siže dokumentarno-romansirane knjige „Rascepi” dr Gorana Milašinovića, koju su krajem septembra izdali „Stubovi kulture” a ista prekjuče promovisana u Gradskoj biblioteci u Valjevu. Događaj kojim se bavi knjiga upamćen je, ali o čemu javnost i dalje nedovoljno zna, i po tome što su ozračeni jugoslovenski atomisti starosti od 24 do 26 godina: Rosanda Dangubić, Života Vranić, Radojko Maksić, Draško Grujić i Stijepo Hajduković, bili su prvi pacijenti u svetu kojima je izvršena transplantacija koštane srži što je bio u to vreme svojevrsni medicinski izazov. Izuzimajući Vranića svi su preživeli dok šesti atomista nije podvrgnut transplantaciji zbog male količine ozračenja. Ono što dodatno, a možda i najviše fascinira, jeste podatak da su svi donatori bili Francuzi: Remon Kastajne, Marsel Pabijom, Alber Biron, dr Leon Švarcenberg a svoju srž je Odet Dragi, majka četvoro dece, dala Rosandi Dangubić.
Inače, kobnog dana mladi naučnici, dok su bili u tragalačkom zanosu, iznenada su osetili jak miris ozona. Dok su proveravali odakle dopire prošlo je 10 minuta što je bilo predugo izlaganje i prekomerno ozračenje. Zahvaljujući ličnim vezama direktora Instituta dr Pavla Savića, ozračeni su prebačeni u parisku bolnicu „Kiri”. Osim kratke informacije koju je preneo Tanjug ceo slučaj brzo je obavijen velom ćutanja. U to posleratno vreme i zaoštrenih blokovskih odnosa i o takvim događajima nije bilo zgodno previše govoriti. Zid ćutanja bio je dodatno pojačan, jer je u međuvremenu državna komisija sa direktorom Instituta na čelu utvrdila da je do ozračenja došlo nepažnjom i nedisciplinom učesnika eksperimenta. Osnov za knjigu, kaže dr Milašinović, bio je dnevnik dr Vase Jankovića, specijaliste u Centru za profesionalne bolesti u Beogradu, koji je od prvog dana bdeo nad ozračenim atomistima. Imao je, kaže, i sreće da nakratko dobije u ruke i dnevnik jednog od ozračenih koji je prilikom raspremanja Vinče, pronađen u nekom od zabačenih sefova.
– Najveća moja dilema bila je koliko je bolest privatna stvar i da li o njoj pisati. Međutim, shvatio sam da postoji trenutak kada ta linije nestaje kao što je činjenica da se u bolnici „Kiri” vrši prvi put u istoriji medicine transplantacija koštane srži i da su pacijenti ozračeni atomisti iz Jugoslavije. Isto tako sama pomisao da neko bez ikakvog interesa dobrovoljno i isključivo humanih pobuda daje nepoznatim ljudima deo svog tela, uz prethodno upozorenje lekara da oni čak, zbog izlaganja takvom zahvatu mogu i da umru, izaziva zastrašujući ali i zadivljujući osećaj. Mislim, da bi se danas nešto slično teško moglo dogoditi uz sva uvažavanja onih koji su donirali svoje organe i koji se od njih uzimaju posle iznenadne smrti. Zbog toga moja knjiga uz dokumentarističku liniju koja prati događaj istovremeno predstavlja i jednu vrstu pobune protiv liberalnog sistema života, u kojem se gubi svaki osećaj za humanost, poštovanje, podršku i nesebičnost među ljudima. Isto tako ova knjiga je i dubok naklon, kada to zvanično nikada nije učinila država Jugoslavija, senima francuskih građana, odnosno davalaca koštane srži od kojih je poslednji Odet Dragi prošle godine preminula – kaže dr Milašinović uz podsećanje da je lečenje atomista u Parizu, uz sve lične dramaturgije, nadanja i podrške potrajalo puna četiri meseca. Po povratku u zemlju svi su nastavili sa radom u Vinči ili u naučnim institutima u Beogradu. Rosanda Ristić-Dangubić se, štaviše, nekoliko godina posle lečenja porodila i na svet donela zdravu žensku bebu. Ona i dr Radojko Maksić, još su u životu.
Ivan Radosavljević, urednik u Stubovima kulture” kaže da je pun pogodak što se za ovaj događaj zainteresovao vrhunski srpski lekar, kardiolog, humanista i suptilnih manira pisac koji ga je na upečatljiv način u dokumentarističko-romanesknoj formi sačuvao od zaborava. Sa propratnim esejističkim beleškama i nastupima, Radosavljević očekuje da će knjiga o ozračenim atomistima iz Vinče, odnosno mirisu ozona iz 1958. godine pored čitalaca vrlo brzo biti i predmet interesovanja filmadžija.
Budo Novović
objavljeno: 17.10.2011.
