Izvor: 011vodič.com, 24.Avg.2019, 12:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Marko S. Marković o Francuskoj i Srbima

Francuska, kao nacija Jovanke Orleanke i kao velika sila, više ne postoji, govorio je pre tačno petnaest godina Marko Srboljubov Marković (Beograd, 1924 – Orlean, 2012). Pisac nenadmašne Istine o Francuskoj revoluciji potkrepio je svoju istorijsku dijagnozu savremenom nacionalnom tužbalicom Andre Kaspia, u kojoj se kao refren ponavlja da Francuzi više ne znaju ko su. Da li su i naš doktor političkih nauka sa Sorbone i glasoviti pariski profesor prenaglili u pogledu >> Pročitaj celu vest na sajtu 011vodič.com << svojih procena? Da li su se ogrešili o prvu zemlju koja je usvojila i počela da primenjuje Deklaraciju o pravima čoveka i građanina? Da li su oni koji poštuju nacionalnu i monarhističku tradiciju zaista postali neznatna manjina u Francuskoj?
Kao bivši pripadnik pokreta đenerala Draže Mihailovića Marković je ceo svoj izgnanički vek posle Drugog svetskog rata proveo u Francuskoj. On je bio najotmenija figura srpske političke emigracije koju sam upoznao, a doskora i njeno prvo i najuboitije pero. Kao pravi kolenović, Marković je bio i predstavnik treće generacije u porodici koji je stekao zvanje doktora političkih nauka na prestižnoj Sorboni. Pune četiri decenije proveo je u braku sa Nikol, doktorkom medicine i kćerkom francuskog generala Maraira, sa kojom je izrodio troje dece. Pored maternjeg savršeno je govorio francuski jezik, na kome je pisao i objavljivao radove u stručnim časopisima i publikacijama. Odlično je govorio i ruski jezik, a engleskim se solidno koristio. On je u Parizu završio i studije na slavnom Institutu Svetog Sergija Radonješkog, na kome je slušao predavanja Nikolaja Berđajeva, jednog od najvećih hrišćanskih filozofa XX veka.
Iako pisac brojnih knjiga, ogleda, studija, eseja i rasprava na srpskom i na francuskom jeziku Marković nikada u francuskim medijima nije  dobio priliku da se oglasi i iznese svoj stav povodom ratova na tlu bivše Jugoslavije. Kao vrsni govornik on nikada nije dobio poziv da gostuje na nekoj od brojnih francuskih radio i TV stanica. Dok su pozive da, uz prevodioce, „zastupaju srpsku stranu“ dobijali bledi političari, politikanti i nabeđeni politički analitičari, dotle su u koševima urednika završavali članci, pa čak i njegova pisma-demantiji uticajnim francuskim listovima kao što su Figaro i Liberasion.
UGUŠENI GLASOVI
Njega to uopšte nije čudilo, budući da ga je još u razdoblju od pedesetih do osamdesetih godina prošlog veka, kako je crnohumorno primetio, Udba manje ignorisala od Francuza. Pisac antologijske Tajne Kosova prisećao se da su ga Titovi agenti tri puta posetili: dva puta Hrvati i jedanput Srbi. Bez pretnji. Tek toliko da mu daju do znanja kako ga drže na oku. U savremenoj Francuskoj vi ste niko i ništa – sažimao je on i svoje lično iskustvo – ako niste ni katolik, ni protestant, ako ne pripadate ni nekoj političkoj partiji, ni masonskoj loži, ni tajnom servisu… Ako još dolazite iz tuđine, onda ni ugledna francuska tazbina ne može da vam zameni drugu porodicu, u šta je Marković naivno verovao sve do smrti supruge. Kada je prekonoć bio „opatuljen“ i u ovim tazbinskim krugovima.
Brojni primeri „ugušenih glasova“ iz domaće sredine uveravali su pisca Svetog Save da savremeni mediji znatno doprinose zavođenju „totalitarne demokratije“ u Francuskoj. Marković je zapazio kako se iz javnog prostora i sa odgovornih položaja sistematski uklanjaju i svi Francuzi koji su se drznuli da u jugoslovenskom konfliktu nađu makar neku reč razumevanja za medijski satanizovane Srbe.
Žak Merlino, pomoćnik direktora pariskog Kanala 2, nikada se više nije pojavio na malim ekranima nakon što je iz štampe izašla njegova objektivna knjiga Nije dobro reći sve istine o Jugoslaviji. General Bašle, koji se usudio da izjavi kako su Srbi iz Sarajeva prinuđeni da biraju između kufera i mrtvačkog sanduka, odmah je opozvan u Pariz i nikada se više nije vratio u Bosnu… Francuski pukovnik Žak Ogar prevremeno je penzionisan zato što je štitio kosmetske Srbe od terorista OVK i njihovih saveznika, lažnih britanskih mirovnjaka. ,,Hteo sam da rasteram tu bandu“, govorio je kasnije pukovnik Ogar. Najgore je, ipak, prošao francuski major Pjer-Anri Binel. On je dopao zatvora u pokušaju da spreči bombardovanje naše zemlje 1999. godine. Major Binel je Beogradu iz najiskrenijih ljudskih pobuda dostavio plan mogućih NATO ciljeva, zbog čega je ražalovan i osuđen na pet godina robije. Nikada se nije pokajao što se odlučio za ovaj humani gest pa je, po izlasku iz zatvora i radeći kao geometar, stalno ponavljao da je najvažnije što mu je savest mirna.

Bivši francuski major i vojni obaveštajac Pjer-Anri Binel

Odgovarajući na pitanje zašto je još od 1991. stao na srpsku stranu general Pjer Mari Galoa je navodio dva razloga. On je prvo bio ubeđen da se Srbi bore za istinu i pravdu. Kao drugi razlog navodio je da smo u oba rata bili na istoj strani s Francuzima. General od najvećeg De Golovog poverenja napisao je sa poznatim pariskim advokatom Žakom Veržesom i knjigu Sudski aparthejd, u čijem naslovu je već opisana uloga i izneta nedvosmislena ocena Haškog tribunala.
No, nisu li ovi retki i nepotkupljivi glasovi u prilog Srba ujedno predstavljali i poslednje oglašavanje one Velike i Večne Francuske u prošlom veku? Šta je na početku ovog veka ostalo od francuskog patriotizma?
Autor Pravoslavlja i novog svetskog poretka smatrao je da je ostalo malo, skoro ništa. Francuski patriotizam se budi, govorio je Marković, jedino na paradi povodom proslave pada Bastilje 14. jula, i kada se uz „Marseljezu“ slavi neka značajna pobeda francuskih sportista. Slabljenje i zamiranje patriotskih osećanja Francuza Marković je sagledavao kao posledicu amerikanizacije, multimilionske imigracije i dugogodišnje „antirasističke“ propagande. Na osnovu demografskih podataka, koji govore da među porodiljama u Francuskoj više od polovine čine žene arapskog porekla, Marković je predviđao da bi Francuze za samo nekoliko decenija mogla da stigne sudbina Srba na Kosovu i Metohiji. Le Pen je bio jedini među francuskim političarima koji je imao hrabrosti da otvoreno ukaže na ovaj problem. Međutim, on je odmah u javnosti bio žigosan kao rasista i antisemita. Omladina je odmah izašla na ulice francuskih gradova da manifestuje protiv njega kada je na predsedničkim izborima dobio najveći broj glasova posle Širaka. Za Markovića je to bio najbolji znak da bi u slučaju građanskog rata mlađa populacija mogla da stane na stranu tuđinskih doseljenika, a protiv Francuske armije.
OBESMIŠLjAVANjE DEMOKRATIJE
„Posle ispiranja mozga od 10 godina“, iznosio je Marković svoje francusko iskustvo, „kome sam prisustvovao svakog dana i svake noći, bezbroj neprospavanih noći zbog toga što sam sve morao da prepatim, meni nisu uspeli da isperu mozak, jer sam Srbin, ali mislim da su masmediji uništili demokratiju. Moderni masmediji su smrt demokratije. Kad vi možete na taj način da povedete za sobom, da manipulišete, da zaludite stotine miliona ljudi, gde je onda tu demokratija, šta tu ostaje od demokratije. Na početku demokratije šta je: slobodan čovek, ličnost; međutim, kad vi stotine miliona ljudi dresirate kao pse pa su oni spremni za genocid nad srpskim narodom, pa to nije ljudstvo, pa to nije narod, to nisu narodi, to je stado, kao krdo ovaca“ [1] Posle svega navedenog Marković je smatrao da savremeni mediji u Francuskoj imaju i takvu moć da za samo tri meseca kampanje mogu da učine nekog političara poznatim. Doduše, nije se usuđivao da iznese prognozu kako su u stanju da za samo šest meseci nekog potpuno anonimnog Rotšildovog činovnika ispnu na sam vrh francuske države.
„Slučaj Sardu“ za Markovića je predstavljao najslikovitiji primer koliko je u Francuskoj bilo unosno da se javno ustane protiv Srba. Naime, ovaj popularni šansonjer je na televiziji izrazio žaljenje što u poodmakloj životnoj dobi ne može da krene u rat protiv srpske gamadi, pa je ubrzo nakog ove izjave odlikovan legijom časti. Ko se još seća grubih falsifikatora srpske prošlosti među francuskim povesničarima i publicistima, poput Mišela, Kastelana, Garda, Fejtea, Irene Bren… Ko bi stigao samo da pobroji sve francuske lažne mirotvorce i humanitarce, a prave ratne huškače i NATO lobiste, poput Levija, Kušnera, Finkelkrota, Silvije Maton? Kome bi pošlo za rukom da  odgovori na sve njihove laži o navodnoj srpskoj genocidnosti?
Na klevete Tuđmanovog prijatelja Finkelkrota iznete u knjizi Kako se može biti Hrvat Marković je odgovorio Jevrejskim svedočanstvima o Jasenovcu. Pošto je „Liberasion“ odbio da ga objavi Marković je ovaj članak uvrstio u svoju knjigu Pola veka srpske Golgote. Silviji Maton je na njen otrovni pamflet Srebrenica – najavljeni genocid odgovorio knjigom Srbi i Srebrenica.
Marković je svedočio i da su ga sinovi dvojice njegovih francuskih poznanika, znajući da vodi poreklo iz Jugoslavije, jednom prilikom upitali kojim bi putem najbrže mogli da stignu na bosanskohercegovačko ratište. Naime, pod uticajem antisrpske propagande dva mlada Francuza su izrazila svoju spremnost da tamo odu i da se bore protiv „zlih Srba“. Marković ih je samo zapitao da li bi u tom slučaju bili spremni da se bore u istom stroju i sa mudžahedinima, koji Srbima odsecaju glave i ponosno se fotografišu držeći svoje „ratne trofeje“ u rukama?

Marko Marković prima 2007. godine nagradu „Dragiša Kašiković“ od predsednika Matice iseljenika Srbije Radovana Kalabića

Autora dvotomne Srpske apologije Rusije umirivale su, ipak, reči njegovog mlađeg sina Đorđa, koji se umešao u ovaj rezgovor. Mlađi Marković, kao rezervni poručnik u Francuskoj armiji koji nikada nije video Srbiju, bez premišljanja je izjavio da bi u slučaju da ga mobilišu za rat protiv Srba i Srbije radije pristao da ga bace u tamnicu. Ništa bolje prilike nisu ni u savremenoj francuskoj kulturi, koju je Marković posmatrao i procenjivao u širim okvirima opštezapadne kulture, i u kojoj je zapažao zjapeću prazninu. Po ugledu na Osvalda Špenglera, on je podvlačio razliku između kulture i civilizacije. Pri čemu je pod kulturom podrzumevao duhovni život i stvaralaštvo, religiju, filozofiju, književnost i umetnost. Dok su nauka, industrija, ekonomija i tehnika predstavljale civilizaciju.
Odajući priznanje civilizacijskim dostignućima Zapada, pisac Kosova u ranama je sa neskrivenim žaljenjem ukazivao da su tamo odavno okrenuli leđa Hristu. Da su zapadna teologija i biblijska kritika u dekadenciji. Da nije prihvaćen predlog Pape da ustav savremene Evrope u preambulu unese da ona počiva na hrišćanskim temeljima. Da je sve manje velikih mislilaca, velikih umetnika, pesnika i pisica. Da se ogromno kulturno nasleđe Zapada pretvara u veliki muzej, u koji današnje generacije sve ređe zalaze. Ukoliko ne dođe do nekog duhovnog preporoda, govorio je Marković, zapadni čovek će početi da liči na divljaka iz Neandertala koji je sposoban da skoči na Mars.
Marković je smatrao da se kultura u Francuskoj svela uglavnom na film i televiziju, te da je nestalo istinsko kulturno nasleđe. Nema ni na vidiku novih ideologa Morasovog kova. Pošto su iz školskih programa istisnuti pisci nacionalne orijentacije, niko se ne bi ni usudio da maturantima predloži analizu tekstova Selina, Brazijaka ili La Rošela. U zaborav su pali i neki autori koji su bili visoko cenjeni posle Drugog svetskog rata, poput Monterlana, Anuja, Emea… Ista je sudbina zadesila i Sartrove drame. Francuski đaci proučavaju i znaju svoju nacionalnu istoriju i književnost onoliko koliko uče i poznaju povest i literaturu drugih naroda. Kada je upitao jednu orleansku maturantkinju koji francuski roman najviše voli, Marković je dobio odgovor da nije pročitala – nijedan.
„MI OSTAJEMO FRANCUSKA“
Od slikara, primećivao je Marković, najpopularniji je Pikaso. Dok se među ostalim likovnim umetnicima najčešće pominju Tuluz Lotrek i poneki impresionista. Sve u svemu, u francuskoj kulturi i velikim medijima najprisutniji i najgrlatiji su „angažovani intelektualaci“, koji prevashodno služe potrebama dnevne politike. Ako uopšte ta vrsta angažmana može da se podvede pod kulturnu delatnost. Kakve su tek prilike u francuskoj politici, koju neumorno opslužuje pomenuti soj intelektualaca? Među kojima su i mnogi od onih koji su bili najžešći zagovornici bombardovanja srpskih položaja u Bosni 1995, kao i NATO agresije na Srbiju iz 1999. A sve pod izgovorom da tako nastoje da zaustave „srpsku agresiju“ u BiH i da spreče „humanitarnu katastrofu“ na Kosovu i Metohiji.
Svoje viđenje francuske posleratne politike uopšte i njenog odnosa prema Srbima Marković je najpotpunije izneo u podužem tekstu pod naslovom Francuska politika i srpske iluzije.[2] Najveći politički paradoks XX veka autor Smrti i vaskrsenja je video u tome što su, posle propasti Sovjetskog Saveza i okončanja „hladnog rata“, sve evropske države izgubile svoju samostalnost, pa tako i Francuska. Amerika je postala neograničeni gospodar sveta, cenio je Marković. De Gol je bio poslednji evropski državnik sa kojim Širak nema nikakve dodirne tačke, sem u nazivu političke partije. U odnosu na Amerikance Srbi su, po Markovićevom mišljenju, predstavljali poslednje evropske goliste.

Bivši francuski predsednik Šarl de Gol pred postrojenim vojnicima, Pariz, 14. februar 1969.

„Da li ste vi izabrali Evropu ili Ameriku?“ Ovim pitanjem je predsednik Francuske Šarl De Gol 1962. godine odgovorio na pitanje britanskog premijera zašto je vetom onemogućio ulazak Velike Britanije u Evropsku zajednicu. Još 1959. godine De Gol je iz Severnoatlantskog pakta izveo francusku sredozemnu flotu, a nakon četiri godine je od NATO-a pod američkom vrhovnom komandom oduzeo i atlantsku flotu Francuske armije. Konačno, izlazak Francuske iz NATO alijanse De Gol je izveo 1966. Već sledeće godine izbacio je sedište Alijanse iz Pariza i Fontenbloa, uz obrazloženje da se Francuska protivi američkoj hegemoniji u Evropi. U nekima od svojih državničkih i programskih govora De Gol je, između ostalog, isticao:
„Ako se jednoj zemlji kao što je Francuska desi da uđe u rat, to treba da bude njen rat. Treba da taj napor bude njen napor. Kad bi bilo drukčije, naša zemlja bi bila u kontradikciji sa svim što jeste od svog postanka, sa svojom ulogom, sa poštovanjem same sebe, sa svojom dušom (…) Mi nećemo da nam gorostas sa Zapada zapoveda, pa ni da nas brani (…) Francuska treba da bude Francuska prema svim velikim zemljama, ma koliko velike one bile (…) U tim organizaciijama, za nas je pitanje da li ćemo se utopiti, to jest stvaiti se u službu te ili te strane zemlje – mi dobro znamo koje – ili ćemo ostati Francuska. E pa kad je tako, mi ostajemo Francuska.“ [3]
RUŠENjE DE GOLA
Za vreme vladavine generala De Gola Francuska je postala nezavisna atomska sila. Šef njenog nuklearnog programa i ujedno čovek od najvećeg De Golovog poverenja bio je već pomenuti general Galoa, podsećao je pisac Evolucije bez Darvina. U međuvremenu francuska ekonomija je doživela ogroman rast, nezabeležen još od vremena devetnaestovekovne Treće republike. Prvi put u poslednjih vek i po francuski BDP je 1964. nadmašio britanski. De Golov ekonomski tim stavio je monetarnu politiku u funkciju privrednog rasta, osmišljenog uz pomoć petogodišnjih planova. U opticaj je uveden novi franak vredan 100 starih, a štampanje novca imalo je zlatnu podlogu. Francuska država pokrenula je zamašne investicione projekte i ulaganja u infrastrukturu, nakon čega je cela zemlja premrežena savremenim auto-putevimima. Ulagano je u razvoj nacionalne avio-kompanije i automobilske industrije na čelu sa državnim „Renoom“. Luka Marsej je posle proširenja postala treća evropska i prva mediteranska luka…
Degolistički konstitucionalni poredak uspeo je da stabilizuje francusko društvo, da ga uvede u eru blagostanja i da neutrališe negativne posledice svih revolucija koje su u Francuskoj – za razliku od Britanije – izbijale posle prve Francuske revolucije kroz ceo XIX vek, da bi u prošlom veku bile zamenjene propalim republikama. Tako je desetogodišnji period vladavine generala De Gola, od 1959. do 1969,  krunisan  neograničenim državnim suverenitetom Francuske i njenom punom nacionalnom slobodom.
Geopolitički naum De Golove Francuske da se pozicionira kao nezavisna evropska sila između anglosaksonskog i sovjetskog bloka, koja bi mogla da odigra i posredničku ulogu među njima, izazivao je pravu uzbunu u Londonu i u Vašingtonu. Tamo su dobro shvatili da za Engleze nema mesta u novoj evropskoj zajednici koju je De Gol zamišljao i kao „konfederaciju otadžbina“. Ovako zamišljena Evropa, u kojoj bi svaka država imala pravo veta, protezala bi se od Atlantika do Urala. To je značilo i prihvatanje saradnje sa evropskom Rusijom i njeno uključivanje kao punopravnog člana u novu evropsku zajednicu. Sve dok nije izbio na ovaj geostrateški pravac De Golu je u anglosaksonskom svetu i moglo da se gleda kroz prste. Do tada je tolerisan čak i Generalov poklič „Živeo slobodni Kvebek“ upućen sunarodnicima za vreme njegove posete Kanadi. Od tada su se, međutim, sa anglosaksonske strane oglasile sve jerihonske trube, pozivajući na uzbunu prvog reda i na opštu mobilizaciju. De Gol je morao biti uklonjen sa čela Francuske, a Peta republika slomljena.

Devojčica fotografiše prevrnute automobile tokom majskih demonstracija u Parizu 1968. godine

U maju 1968. studentske i levičarske organizacije su uz podršku sindikata izveli ono što se tada nazivalo beskrvnom, a danas je prepoznajemo kao klasičan primer tzv. obojene revolucije. Za samo mesec dana generalnog štrajka Francuska je izgubila svoje zlatne rezerve i bila je, za početak ekonomski, slomljena. Već naredne godine Peta republika je i politički slomljena, kada je njen predsednik poražen na referendumu. De Gol je nakon toga podneo ostavku i iz Predsedničke palate peške otišao u svoj porodični dom.
NEDORASLI NASLEDNICI
Nakon De Gola na čelo Francuske došao je Žorž Pompidu, koji je odblokirao pristupanje Velike Britanije Evropskoj zajednici. Tako je ova ostrvska zemlja s dugom kolonijalnom tradicijom i zvanično 1. januara 1973. pristupila ovom ekskluzivnom klubu evropskih država. Pompiduov naslednik Žiskar d` Esten je kao član Trilateralne komisije verno sprovodio u delo poltiku Sever – Jug, koju je osmislio njen glavni ideolog Bžežinski. D` Esten je nastojao da se probije u prve redove svetskih državnika igrajući ulogu „mondijalističkog“ predsednika Francuske.
Fransoa Miteran je nastavio da vodi vojno neutralnu politiku i uspešno je odolevao pritiscima da Francusku vrati u NATO pakt. Na drugoj strani on je Pariz sve više udaljavao od  od Moskve i oštro je kritikovao njeno gomilanje naoružanja, kao i njenu intervenciju u Avganistanu. Protivio se, međutim, ujedinjenju Nemačke i brzom priznanju Slovenije i Hrvatske. Za Miteranovog drugog mandata nije dolazila u obzir nikakva vojna akcija protiv Srba u građanskom ratu na tlu bivše Jugoslavije.
Svoj prvi mandat na mestu predsednika francuske Žak Širak je otpočeo u maju 1995. Nakon nepuna dva meseca Francusku je počela da potresa serija terorističkih napada, koja je praktično završena 3. septembra posle jedne eksplozije na trgu Bastilje. U međuvremenu se desila Srebrenica, u kojoj su značajnu ali sve do danas nerasvetljenu ulogu odigrali i francuski  specijalci. Zatim su 25. jula islamski teroristi izveli ubistvenu eksploziju na trgu Sen-Mišel, od koje su smrtno stradali četvoro, dok je pedeset ljudi ranjeno. Sredinom avgusta otkrivena je mreža islamističke organizacije GIA u Francuskoj, među kojima su bili i neki članovi obučavani u Bosni. Od tada su utihnuli i poslednji glasovi kritike i povučene su sve zamerke koje su se u francuskoj javnosti mogle čuti na račun Amerikanaca i bosanskih muslimana.
Ovim povodom Marko Marković je zapisao:
Kao pukim slučajem, Izetbegović dolazi 31. avgusta 1995. u Pariz, gde saznaje dobru vest: opšte bombardovanje srpskih položaja je počelo (…) Bosanski predsednik je samo mogao da radosno usklikne: `Put mira je otvoren! `Nije li taj `mir grobalja` – srpskih naravno – bio dobijen zakulisnim dogovorom koji bi se mogao formulisati: `prekid islamističkog terorizma u Francuskoj po cenu bombardovanja srpskih pozicija u Bosni?` Pitanje zaslužuje da bude postavljeno. Utoliko pre što je početkom aprila 1996. francuska policija ponovo otkrila da su novi islamistički teroristi dobili naoružanje iz Bosne (…) Možda to treba dovesti u vezu sa posetom francuskog vojnog ministra Šarla Mijona Izetbegoviću, polovinom jula 1996. jer, sutradan, posle tog sastanka u Sarajevu, Francuska je zahtevala da Karadžić i Mladić budu izvedeni pred sud!“
Tako je praktično posle ekonomske i političke konačno ukinuta i vojna samostalnost Francuske. Posle dužih pregeovora ona se vratila u krilo NATO-a i priznala američku komandu, pod uslovom da u izvesim slučajevima ima pravo da sama izvodi operacije. Ali i u tim izuzetnim situacijama ona bi ostajala pod američkom kontrolom. Iako sve pojedinosti francuskog povratka u NATO još nisu bile rešene, one su predstavljale samo puke formalnosti koje je od Širaka nasledio Nikola Sarkozi. Dvadeset i treći po redu francuski predsednik posle više od četrdeset godina vratio je 2009. Francusku u NATO, pod komandu SAD. U međuvremenu francuske snage uzele su puno učešće u bombardovanju Beograda i Srbije 1999, a potom i Avganistana i Libije.
Sarkozijev naslednik Fransoa Oland otišao je korak dalje od svog prethodnika na mestu predsednika Francuske. U njegovom mandatu Francuska je preduzela svoje prve vazdušne udare u Iraku, a tražila od američkog predsednika Baraka Obame da se preduzme i bombardovanje Sirije.
Ponekad u osami pomislim da je utešno što Marko Srboljubov Marković nije doživeo da se do naših dana uveri šta je ostalo od nekadašnje samostalne politike, od veličine, od snage i moći Francuske. On se upokojio upravo u godini u kojoj je Francuska sa Olandom na čelu počela da se spušta na najniže podaničke grane u svojoj istoriji. Čika Marko je, pored svega, voleo onu Francusku koja mu je pružila utočište, u kojoj je završio najviše škole, oženio se, izrodio decu i dočekao rađanje i odrastanje brojnih unučadi. On je neraskidivo bio vezan za zemlju u kojoj je proveo sav zreli period svoga života. U kojoj je sklopio oči i u kojoj, konačno, počiva.

Marko S. Marković i Radovan Kalabić, Beograd, oktobar 2010.

Iza francuskih intervencija nisu ostali samo mrtvi i ranjeni u našoj zemlji i po celom svetu. Pale su nove žrtve i na ulicama samog Pariza i drugih francuskih gradova. Nastavilo se sa ponižavanjem Srbije i sa ciničnim prekrajanjem istorije u zemlji naših nekadašnjih saveznika iz oba svetska rata. Nove su, takođe, i uvredljive poruke odaslate iz Pariza tokom obeležavanja stogodišnjice od primirja u Prvom svetskom ratu. Novo je i da Francusku, do guše potopljenu u vašingtonsku močvaru, sada predstavlja tipičan odlivak globalnog Levijatana, tog smrtnog neprijatelja svačije državne samostalnosti i svačije nacionalne slobode.
Jednostavno, ne mogu ni da zamislim potresan utisak koji bi kod čika Marka izazvale nove rane na licu stare francuske slave.

The post Marko S. Marković o Francuskoj i Srbima appeared first on Magazin o pop kulturi i zvezdama.

Nastavak na 011vodič.com...