Izvor: Blic, 27.Mar.2011, 01:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lafajet i Knjaz
Bilo je kasno, padala je kiša, umoran i gladan vraćao sam se u svoj pariski hotel, a negde sam pročitao da taj restoran, „General Lafayette”, radi dugo, do tri ujutro valjda. Kada bih pisao turistički vodič, bilo bi to u stilu „ljubazni i brzi konobari, a ono na stolu može i bolje za tu cenu”, ali nije u tome stvar. Restoran se nalazi u istoimenoj ulici, a na njenom kraju, ili početku, ne znam više, ogromna robna kuća >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s imenom Lafajeta.
To ime sam prvi put čuo davno, čitajući neki roman Viktora Igoa; kasnije sam o Lafajetu saznao više: slavan u Francuskoj ali i SAD, učesnik i američke i francuske revolucije, političar. Mnogo šta s obe strane Atlantika, nosi njegovo ime, a opet, dok sam čekao večeru, pomislih kako je zanimljiva ta potreba da se robne kuće, robne marke i restorani nazivaju po slavnim istorijskim ličnostima. I neminovno mi se javila ona pesmica iz davnih dana: "Josip Kraš se borio i u keks pretvorio”.
U detinjstvu je ime Kraš meni značilo, naravno, samo jedno: čokolade, koje volim i danas, naročito onu sa lješnjakom. No, za razliku od priče o Lafajetu, o Krašu i dalje ne znam mnogo šta: narodni heroj, hrvatski komunista, poginuo u borbi sa ustašama. Mnogo je takvih imena devedesetih promenjeno u neka druga, ali ko bi normalan menjao ime koje je generacijama bilo pojam dobre čokolade i još ponečega.
U socijalističkoj Jugoslaviji je postojao običaj da se fabrike nazivaju imenima narodnih heroja. Samo u slučaju Badela srećno je spojen i socijalistički i kapitalistički običaj – po ovome drugom, fabrike i njihovi proizvodi često se diče imenima svojih osnivača i vlasnika. Marijan Badel je narodni heroj, ali je fabriku za proizvodnju alkoholnih pića osnovala njegova porodica. Uzgred budi rečeno, mnogo kasnije nego što bi se po današnjem zvaničnom nazivu, Badel 1862, moglo zaključiti. Ali je pojam, Badelovi manekeni, shvatićete bez mnogo muke na koga se odnosi, ostao do danas, bez većih promena.
U najvećem delu socijalističkog perioda se, manje-više, pazilo kako se šta naziva, ali su se stvari menjale. Tada su nastala i vina, "car Lazar” i "carica Milica”, i nisam siguran da su to bila najsrećnija rešenja. Može zvučati simpatično epski da neko sutradan kaže "upropastih se sa carem Lazarem”, ali može se to i mnogo gore formulisati.
Zato je bolja i ona pomama nazivanja mineralnih voda po imenima Karađorđa ili Milana Toplice, koja je, istina, utemeljena početkom XX stoleća, kada je i danas najčuvenija srpska mineralna voda nazvana „knjaz Miloš".
Bolje je sigurno, ali ja nisam sasvim siguran šta bi preki Vožd i nimalo nežni Knjaz na sve ovo rekli, a bogami ni šta bi, da su u moći, s inventivnim kumovima počinili.
