Izvor: Politika, 13.Maj.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kultura je ekonomski adut
Kulturni centar kao mesto gde se okuplja jedan deo dijaspore i gaji nostalgiju, nema svrhe
Posle trogodišnjeg traganja za osobom koja će doći na čelo Srpskog Kulturnog centrau Parizu, pre mesec dana ovu funkciju je preuzeo umetnik Vuk Veličković, u umetničkim krugovima poznatiji kao Vuk Vidor, a domaćoj javnosti poznat i kao sin umetnika Vladimira Veličkovića.
Dugo se spekulisalo ko će doći na „privlačno” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mesto umetničkog direktora Srpskog kulturnog centra u Parizu.Kako je došlo do toga da Vi prihvatite ovu funkciju?
Možda zvuči kao privlačno mesto, ali zbog pogrešnih razloga–mitologija Pariza, grad svetlosti, ugledan profesionalan položaj itd..., ali u suštini to je sve fatamorgana, jer ako želite da se bavite „kulturom” u Parizu a niste odavde ili bar donekle povezani sa ovdašnjom scenom ili ljudima, jednostavno nemate nikakav značaj. Zato se ta funkcija često pretvarala u odrađivanje tekućih poslova, preuzimanja onoga što se slalo iz Beograda i to je bilo lagodno, bez izazova i previše odgovornosti.
Ja sam pre nekoliko godina napisao neki memorandum: šta bi moglo i kako de se radi sa ciljem da ovaj centar postane mesto interesa lokalne publike jer Centar kao mesto gde se okuplja jedan deo dijaspore i gaji nostalgiju, nema svrhe i ne može nikako da služi predstavljanju naše kulture u inostranstvu, čak suprotno...
Tek sad kreće prava bitka jer treba mnogo toga menjati, ovde u Parizu, ali i u načinu na koji se taj centar mora razvijati, a to su već političke i državne odluke.
Poznato je da Srpski kulturni centar ima odličnu stratešku poziciju–preko puta Bobura, ali kao da svih ovih godina nije umeo da je iskoristi. Kakvasu Vaša razmišljanja u ovom pravcu?
Položaj nije dovoljan, naravno. Kultura je deo brendinga jedne zemlje. Ko sumnja nek pogleda Španiju kroz „Movidu” 80-ih ili Englesku kroz „Cool Britannia”akcije 90-ih godina. To još nismo razumeli kod nas. Kultura je ekonomski adut. I to je kompleksnije nego što zvuči jer nije dovoljno imati lepe spomenike pa dođu turisti,malo slikaju, kupe sladoled i vrate se kući. Pozicioniranja naših umetnika u svetu imaju direktno uticaj na ekonomiju, ne samo na imidž zemlje. Uspeh i fama jedne Marine Abramović trebalo bi da budu isto adut za Srbiju kao što je svaki turnir koji osvoji Novak Đoković.
Da se vratimo Centru. Do sada nije bilo suštine koja može da privuče pažnju pariske publike; nije da nemamo šta da pokažemo i da ne znamo ali to se nije radilo jer smo uvek išli na ono što mislimo da može da interesuje „naše” ljude a ne hiljade onih koji svakog dana prolaze pored Centra na putu ka Boburu. Zato taj prostor mora prvo da bude prozor u neku novu vitalnost naše kulture bilo da je to film, umetnost, moda, arhitektura i dizajn ili muzika. A to prvo prolazi kroz prikazivanja onog šta naši ljudi u Srbiji i van nje rade danas. Ako privučeš pažnju kroz to onda će biti lako uvesti ihu baštinu, u freske i manastire ili Ivu Andrića...
Ne znam koliko ljudi u Srbiji zna za devojku koja se zove Tea Obreht rodom iz Beograda i koja se nalazila nedeljama na listi najprodavanijih knjiga u „Njujork tajmsu” i postigla je fenomenalan uspeh sa svojom prvom knjigom?
O toj vitalnosti pričam.
Počinjete sa izložbom Raše Todosijevića.Šta još planirate?
Za sada je to želja i plan, da se uradi prezentacija Raše Todosijevića u Parizu sinhrono koliko to možemo sa njegovom izložbom u Veneciji na Bijenalu. Videćemo da li ćemo uspeti jer su rokovi užasno kratki...
Ideja da se lepimo koliko možemo za aktuelnosti je jedan od ciljeva.
Savremena srpska scena ima naravno svoje veliko mesto ovde u Parizu i na tome radim. Ali ono što takođe nameravam je da uključimo u projekte i lokalne (francuske) institucije i profesionalce. Da komesari izložbi naših umetnika budu Francuz ili Nemac ili Englez, nije važno, jer je to danas globalna igra u kojoj moraš da uvlačiš svet ako želiš da u njemu postojiš. Planiram predstavljanje nove umetničke scene, dizajna i arhitekture, novog filma kao i novog talasa u muzici...
Isto tako želim da uradimo izložbu sa Enkijem Bilalom, da nam prikaže „svoj” Beograd, izmišljen ili realan ali uvek kroz njegove specifične filtere.
Ono što je sigurno je izložba Slavimira Stojanovića u septembru, i mislim da će to biti vrlo vesela izložba koja može da inicira ciklus novog programaCentra.
Moramo ozbiljno da se bavimo samim prostorom jer više nije „u normama” i radovi su neophodni ako želimo da nastavimo da postojimo.
Kako ćete se „braniti” od raznih ponuda?
Pa ako prihvatim da radim taj posao, to onda mora da ima svoj tok i logiku. Ne mogu da se trudim oko nekog projekta u koji ću da ubacim i znanje i vreme i veze, a da mi posle neko pod presijom gura izložbu o nekom grafičkom kolektivu iz Pančeva ili fotografija srpskih mostova. Ovaj projekat sa Centrom mora da se gradi kroz svako novo dešavanje koje održimo u njemu; moramo da imamo plan i da se njega držimo a program će se vrlo brzo puniti i graditi. Ja ovde živim i radim inače, tako da ne radim ovo zbog karijere i nemam neki strah od nekih „pritisaka”...
Koliko su inostrani kulturni centri u Parizu posećeni?Kakva su saznanjaFrancuza o srpskoj kulturi?
Iskreno, ne idem ni u jedan kulturni centar zato što mislim
da se pravi kardinalna greška u prikazivanju kulture jedne zemlje.
Uvek je prilično hermetično, ne ide se ka stranoj publici nego je u fokusu ono što mi mislimo da vredi za nas same.
Tu je uvek u pitanju neka sakralizacija: evo vama tamo nešto divno od nas, morate to da primite. Ali ne moraju, jer su već preopterećeni informacijama o hiljadu dnevnih dešavanja u gradu. Važno je komunicirati, širiti informacije, raditi na atraktivnim projektima. Centar mora da bude platforma za interakciju naših i stranih ljudi jer mi nismo neko ostrvo u Pacifiku, daleko od svega, nego imamo i ljude i talente koji mogu bez stida da se bore u globalnoj areni kakva je danas u širokom smislu svetska „kultura”.
Umetnik ste, kako procenjujete svoje menadžerske sposobnosti ?
Imao sam iskustva u vođenju raznih projekata gde su uključeni saradnici, od scenografija do snimanja reklama i spotova, sve to podrazumeva kontakt sa ljudima, i neki menadžerski smisao. Iako želim da sve bude „po mom”, znam da su kompromisi deo posla ali samo ako vode ka cilju...
Marija Đorđević
objavljeno: 14.05.2011.
