Izvor: Politika, 22.Okt.2012, 12:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako je Čuma kupio decu
Prve studentske proteste na Velikoj školi organizovali profesori
Najomiljeniji profesor na beogradskoj Velikoj školi bio je Aćim Čumić. Studirao je pravo u Hajdelbergu i Parizu. Radio je najpre kao profesor u gimnaziji, zatim u sudu. Za profesora krivičnog prava na Velikoj školi postavljen je 1865. godine. Čumić – po kome se nekad nazivalo ćoravo sokače u najužem centru Beograda poznato samo po bifeu „Mandarina” a danas po tržnom centru (Čumićevo sokače), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bio je političar konzervativne orijentacije, blizak starijim političarima Iliji Garašaninu i Jovanu Marinoviću. Bio je temperamentan čovek, oštrog jezika i uspeo da dogura do ministra policije, a docnije i predsednik vlade. Studentima je odgovarao njegov ratoborni stav i nije čudo što je vrlo brzo postao miljenik uvek na bunu spremne mladeži jer je svaki zgodan trenutak koristio da prozove i kritikuje namesnike maloletnog kneza Milana Obrenovića, a naročito predsednika vlade Radivoja Milojkovića.
Političku karijeru započeo je kao predsednik beogradske opštine, odnosno kao gradonačelnik prestonice. Čumić je odluku da će se kandidovati za čelnog čoveka Beograda saopštio marta 1871, najpre svojim učenicima a potom se vinuo u predizbornu kampanju.
Rektor Josif Pančić poželeo je sreću kolegi Čumiću kada je ovaj izabran za predsednika Opštine, a njegovi ljuti protivnici iz vlade su zadovoljno trljali ruke jer su Aćima mogli da sruše samo na političkom planu, pošto su postojeći zakoni štitili pozicije profesora u Velikoj školi. Ali, po tom istom zakonu nije bilo dozvoljeno da se istovremeno bude profesor i profesionalni političar, pa je Čumić morao da podnese ostavku na mesto profesora krivičnog prava.
Nažalost, Aćim je vrlo kratko bio gradonačelnik, jer mu je predsednik vlade Milojković „namestio igranku” i tako ga primorao da se povuče s tog mesta. Međutim, sačekao ga je novi belaj, profesore je postavljala Vlada te Aćimu Čumiću nije bilo povratka na Veliku školu. I tako je ostao na ulici.
Ispred kafane "Kod srpske krune" (foto arhiva Politike)
Ali, ratoborni profesor se nije predavao pa je uz pomoć kolega Đoke Pavlovića, Joška Boškovića i Milana Kujundžića organizovao pobunu đaka Pravnog odeljenja Velike škole protiv profesora koji je postavljen umesto njega. Đaci su novog profu prvo izviždali a zatim ga isterali sa časa!
Ni njegovi protivnici nisu sedeli skrštenih ruku. Preko ministra prosvete objavili su naredbu da studenti koji žele da nastave školovanje moraju ponovo da se upišu u Veliku školu. Uz napomenu o poštovanju roka stajala je i pretnja: „Ko to ne učini, smatraće se da je napustio školu”!
Ali, niko od studenata nije podneo zahtev za naknadni upis. Naredba je propala, a studenti koji su za to vreme uglavnom gluvarili ili se izležavali na Kalemegdanu ostali su uz svoje profesore.
Šta je drugo mogla, vlada je produžila rok za ponovni upis, ali se opet niko nije javio. Danima je predsednik vlade smišljao kako da reši ovaj problem i na kraju se dosetio. Pozvao je na razgovor dvojicu iz pobunjeničke grupe, Lazu Lazarevića i Svetozara Anastasijevića, koji su dobili državne stipendije za nastavak studija medicine u inostranstvu.
Milojković ih je dočekao rečima: – Zato li vam država daje stipendije – da dižete bunu! Slušajte me dobro. Ako se do isteka roka za ponovni upis ne upišete od stipendije nema ništa!
Obojica su bili nepopustljivi u svojim stavovima, ali su drugovi nagovorili Svetozara Anastasijevića, koji je bio puki siromah, da se iznova se upiše.
I drugi upisni rok se bližio kraju, ali upisnika osim sirotog Anastasijevića nije bilo. Vlada, rešena da istera po svome, odlučila je da „bundžije” pozove na regrutaciju iako su polaznici Velike škole bili oslobođeni vojske.
Kad su se studenti, pred regrutnom komisijom, pozvali na ovaj propis odgovoreno im je da donesu potvrde Rektorata da redovno pohađaju školu i da će biti oslobođeni vojske. Jasno, uverenje nisu mogli da podnesu jer nisu bili „upisani” pa je ovaj manevar vlade i privoleo pobunjenike školi i pobuna je propala.
Profesori Pavlović, Bošković i Kujundžić su dobili otkaze. Aćim Čumić je i dalje vojevao svoju opozicionu bitku protiv režima. Čak je osuđen i na smrt 1878. zbog navodnog učešća u Topolskoj buni. Kazna je preinačena na deset godina robije, ali je ubrzo pušten na slobodu.
A kako je prošao Laza Lazarević? Posle godinu dana, uz pomoć nekih uglednih ljudi, vraćena mu je stipendija i završio je medicinu u inostranstvu, a kad se vratio u zemlju postao je lični lekar i prijatelj tada već bivšeg predsednika vlade Radivoja Milojkovića.
Ivan Miladinović
objavljeno: 21.10.2012.
