Izvor: Politika, 07.Sep.2014, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad se miris lavande pretvori u sliku
Činjenica da stanujem u Subotici navela me je da neprekidno rekonstruišem rano detinjstvo Danila Kiša
Život se sastoji od trenutaka, a upamćeni su samo oni koji su ostali kao upečatljive slike. Za Boška Krstića, književnika iz Subotice, slike su ne samo umetnost, već i život, uspomene, ljudi, događaji. U knjizi „Srebrni oksid”, beogradskog „Arhipelaga”, Krstić pravi svojevrsni album fotografija svoje porodice, značajnih umetnika, kao i gradova: Subotice, Beograda, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Budimpešte, Praga, Pariza... O odnosu života i slike Krstić kaže: „Pokušajte se setiti svojih najmilijih kojih više nema, možda će biti nasmejani, možda ozbiljni, ali uvek nepokretni, samo slike. I sve drugo, prolazak trkača kroz cilj, gol u mreži, iskrcavanje na Mesec – pamtimo kao slike. Pa i sopstveni život, pre je strip nego film. Iako je danas slika više nego ikada, poneki ne vole da se fotografišu, veruju da u tome ima nekih čini. U pravu su”.
Postavljajući pitanja o tome ko je sve pre Vas video sliku subotičke pasarele, došli ste do sećanja na oca Danila Kiša koji je sina tuda nosio, i na sve druge koji su nekada tu postojali. Tu su i sećanja i slike Vašeg oca?
Činjenica da stanujem u Subotici, u mestu rođenja Danila Kiša, navela me je da neprekidno rekonstruišem Danilovo rano detinjstvo, pa i zamišljam ili izmišljam slike iz tog vremena. Tako se izbistrila slika malog Kiša kako ga otac Eduard na ramenima prenosi obližnjom pasarelom preko koloseka, koji vode ka Beogradu i Budimpešti, voznim redom Kišove kasnije sudbine. Ta slika poklopila se s mojom neostvarenom željom i slikom kako me moj otac visoko podiže na ramena iznad ovog sveta. Jer, rano se razboleo, ostao nepokretan, pa je u našem slučaju sudbina odlučila ne da otac nosi sina, već sin oca. Te dve slike: malog Danila u naručju oca Eduarda, i mene kako u naručju nosim svog oca – možda su najčešće „reprodukcije” u mojoj glavi.
Kao početak uzbudljivog romana izgleda priča-esej o berlinskom radnom logoru u kojem je bio Vaš otac Vićentije Krstić, o čemu Vam je govorio i Nikola Radošević, profesor i pripadnik pokreta otpora.
Kao retka očeva uspomena iz zarobljeništva u Berlinu ostala je sličica za legitimaciju na čijoj je poleđini pisalo da je izrađena u fotografskoj radnji na čuvenoj berlinskoj Fridrihštrase 133. Dovoljno za potragu. Radnja se još nalazi na istom mestu, fotografisao sam se pred njom, s tim što sam ja na slici stariji od svog oca (opet), a posetio sam i mesta gde je bio u logorima, gde je radio... Sve bi to bilo samo nostalgično putovanje da nisam došao do teksta o sudbini profesora fotografije Nikole Radoševića koji je, opet zbog slika, završio u istom logoru u kome i moj otac. Našli smo se u „Progresovoj” galeriji u Knez Mihailovoj, a njegovo svedočenje o susretima s mojim ocem u logoru Moabit možda je nešto najuzbudljivije što sam čuo. Mladi Radošević dospeo je u zarobljeništvo jer je, kao što je pričao, kao pripadnik otpora 1942. u Valjevu nemačkim vojnicima i oficirima prikazao Čaplinov film „Veliki diktator”.
Kada mislite o slikama mora, cvetanja Tise, setite se Ota Tolnaija. Da li se, kada vidite Dalijeve slike, setite Spiridona Mitića?
Prvi put sam bio na moru u sedmom razredu osnovne škole, a u sećanje mi se zauvek urezala ne slika, već miris lavande na Marjanu iznad Splita. U Mađarskoj je stara benediktinska opatija Panonhalma, a u njoj moj dobar prijatelj i književnik otac Maćaš Varga. On svakom prijatelju na rastanku poklanja bočicu lavadinog ulja, glavni proizvod opatije. Stoji nam u svim regalima u kući, pa kako koja vrata otvorim učini mi se da će iz ormana poteći more. Miris se pretvori u sliku. Kad od bezbrojnih kukaca procveta Tisa kod Kanjiže, meni se javi slika pesnika Ota Tolnaija i njegove reči: „Ti kukci koji izleću iz blata, oluja tih živih latica, njihov trepet i ritam su me odredili. Plivati u cvetanju, to je moja poezija.” Salvador Dali je zahvaljujući samo jednoj slici, u mojim mislima postao nekakav brat blizanac subotičkom nastavniku Spiridonu Mitiću, koji je u svojoj svetskoj pustolovini uspeo da se velikom slikaru prestavi kao vanzemaljac s nepoznate planete Gorosan i izazove ga na dvoboj – slikanjem. Dali je bio toliko fasciniran tom hrabrošću ili bezobrazlukom, da se na prvoj Mitićevoj izložbi u Parizu pojavio sa Spiridonovom slikom oko vrata.
Fotografija može da bude uzbudljivo i verno svedočanstvo o nekom događaju, ali i najgori falsifikat, napisali ste. Na naslovnoj foto-montaži knjige članovi Vaše porodice svi su mladi, a to je krivotvorenje vremena...
Zajednička porodična fotografija je dokaz da vas je bilo, da ste imali oca i majku, i da su oni imali vas. Zato je, kad ostarite, prava trauma kad takve fotografije nemate. A ja je nisam imao. Samo jednu fotografiju sa venčanja roditelja, a nas troje – brat, sestra i ja – svako posebno, kao da nismo iz iste porodice. Mučilo me je to sve do ove knjige, kada sam, s prijateljem fotografom Augustinom Jurigom, uradio meni najprezreniji i fotografiji najveći zločin – izmontirao u foto-šopu nešto čega nikada nije bilo – sve petoro nas na okupu. Ali... kako smo se fotografisali u različita vremena, na slici smo svi približno istih godina, kao neka neslana životna šala. Većine sa slike nema da se ljute zbog toga.
Na jednoj sačuvanoj fotografiji Kiša dečaka, na njegovom ramenu nalazi se majčina ruka, dok te ruke na drugoj slici nema. Ovi podaci bude stalnu svesnost, posebno danas kada treba da biramo hoćemo li verovati svojim očima?
To je fotografija koja me je konačno uverila da slikama ne treba verovati i da u njima ima nekih čini. Dve su slike malog Danila Kiša na Vrbicu 1937. godine u Subotici, mislio sam da su snimljene u dvorištu Srpske pravoslavne crkve. Jedna bez ruke na ramenu, a druga s rukom (mislio sam majčinom). To sam i napisao pitajući se ko je tako grubo „skinuo” tu zaštitničku ruku s Danilovog ramena? Ali... Ubrzo mi je stiglo pismo Mirjane Miočinović i objašnjenje. Na slici nije majčina ruka, već ručica njegovog brata od tetke Dragana Malovića, u nekom stanu, s još dve sestrice, a tu, kako napisa gospođa Miočinović, „surovu intervenciju” uradio je kasnije sam Danilo Kiš. Šta sam sve izgrešio gledajući jednu jedinu fotografiju!
Marina Vulićević
objavljeno: 08.09.2014.
Pogledaj vesti o: Pariz, Subotica
