Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Mar.2016, 11:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Julijana Mojsilović: Selektivne suze?
Ne mogu reći da me slika suza Federike Mogerini nakon terorističkog masakra u Briselu ostavila ravnodušnom. Pomislila sam da je sigurno tako bilo i posle novembarskog napada u Parizu, i posle Šarli Ebdoa i posle…
I ne samo bol gospođe Mogerini. Knedla u grlu i suze u očima, bes u duši i nemoć pred onima kojima smrt znači novi i bolji život, sigurno obuzima sve kojima je kakav-takav ovozemaljski život nekako >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << normalniji izbor.
Ali, onda pokušavam da se setim suza – bilo čijih javnih, ne računajući porodice i prijatelje – nakon ubistva najmanje 72 i ranjavanja više od 300 ljudi u Pakistanu dok su proslavljali Uskrs prošle nedelje! Najviše ubijenih iz te male hrišćanske zajednice bila su deca. Ne sećam se ni da je javna suza kanula za pobijene u Turskoj, gde je u nekoliko terorističkih napada u Ankari i Istanbulu od 2015. do danas bilo više od stotinu mrtvih i nekoliko stotina ranjenih. Pa onda ni za ruski putnički avion sa turistima, njih 217, i članovima posade od kojih niko nije preživeo. A ako me pamćenje služi, ni javne zgrade nisu svetlele u bojama turske, ruske ili pakistanske zastave. Pri tome ne mislim da francuske i belgijske boje nije trebalo da pokažu solidarnost sa stradalima u bezumlju, samo se pitam ima li za žrtve selektivnih suza i te – kako se zove – solidarnosti?
Naravno, nijedan od ovih događaja, ruku na srce, nije prošao bez zvaničnih osuda napadača, izražavanja saučešća zemljama, rukovodstvu i porodicama. Verovatno iskrena, ali samo diplomatija, i to bi nekako bilo sve.
A da bismo do kraja bili pošteni, treba neku reći i o medijima. Specijalni programi stranih medija uglavnom su posvećivani napadima u Parizu i Briselu. Ostali bi bili često udarna vest, uz malo propratnih komentara i analiza. Ni domaća sredstva informisanja, sa izuzecima, nisu mnogo zaostajala u davanju manjeg značaja jednim u odnosu na druge zločine počinjene uglavnom sa istim ciljem i istom rukom. I onda se logično nameće pitanje zašto različite reakcije na smrt istovetno nevinih ljudi, samo na različitim geografskim dužinama i širinama? Što je bliže, poznatije je? Bili smo u tim gradovima, imamo tamo rođake, prijatelje, poznanike, svakog dana su na TV-u, u novinama, tamo su Luvr i sedište EU… Ili je nešto drugo. Možda blizina izaziva veći strah da se može dogoditi i u našem dvorištu? Ili je, u šta ne želim da poverujem, manje bitno kad se događa daleko i po nečemu drugačijima.
Ne želim da poverujem zato što je kontinent na kojem živim sebe profilisao baš na vrednosti da smo svi jednaki. I ako se neko upita da li su suze prolivene u Pakistanu, Turskoj ili Rusiji za pariskim i briselskim žrtvama, ne znam odgovor. Znam da je dete izbeglica držalo transparent – “Izvinite za Brisel”. Briselsko dete je odgovorilo – “Dobro smo, niste vi krivi”. I bar zbog toga ne sme biti ni selektivnih suza, ni neosvetljenih zgrada.
