Izvor: Story, 12.Sep.2015, 18:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivana Dragutinović Sokolovski: Umetnost ljubavi i isceljenja
Likovna umetnica čiji su radovi ispunili Parižane ljubavlju za Story govori o važnosti buđenja uspavanih čula koje ljude vraća ljudskosti
Ivana Dragutinović Sokolovski, foto: Promo
U galeriji Kulturnog centra Srbije u Parizu od 30. jula do 12. septembra otvorena je neobična izložba Ivane Dragutinović Sokolovski, koja posetioce mami da uđu i bukvalno se pomaze s njenim radovima. Velike plišane lopte, >> Pročitaj celu vest na sajtu Story << skulpture od češljane vune, plišani jastuci punjeni heljdom, sve u toploj crvenoj boji, kakvi su i crteži na zidovima koji predstavljaju različite emocije. U jednoj od prostorija autorka vam u video-radu koji se aktivira kada posetilac uđe, direktno poručuje: Volim te. Iz ovog izložbenog prostora niko ne izlazi ravnodušan, s idejom da ne razume čemu savremena umetnost uopšte služi. Naprotiv, osmesi na licu onih koji su se prepustili magiji Ivaninih radova govore u prilog svrsishodnosti ove postavke.
Story: Naziv vaše izložbe glasi Ljubavlju samo. Možete li da nam objasnite zašto, tj. da nam pojasnite koncept ove postavke?
- Ljubavlju samo – Sola amore naziv je knjige Mihaila Epštajna, savremenog ruskog filozofa, koja je bila teoretska osnova za razvijanje mog doktorskog umetničkog projekta, koji branim u septembru na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Odabrala sam taj naziv jer mislim da je ljubav sve, a Seul l’amour je pariska varijanta iste ideje. Pokazalo se u praksi da taj naziv ima čudesnu moć i da ljudi fenomenalno reaguju na dodir između svog pogleda i tog natpisa na plakatu, velikom baneru ili izlogu galerije. Nesvesno se osmehuju, zastaju, slikaju se, prilaze izlogu gledajući u unutrašnjost galerijskog prostora. Većina skreće sa svog planiranog puta i ulazi u galeriju… To me mnogo raduje, jer potvrđuje moje uverenje da su ljudi još uvek ljudi, da postoji magija iskona koja ih izbacuje, makar na tren, iz programirane svakodnevice i stečene distanciranosti… Koncept izložbe je, u stvari, moja ogromna potreba da apostrofiram značaj i neophodnost ljudske čulnosti. Ogroman pritisak savremenog društva u kom živimo doveo je do toga da naša osnovna čula polako otupljuju, ljudi počinju da gube svojstva koja ih čine ljudima. Perceptivna moć neophodna je za kreativnost, razvoj ličnosti, život kao takav. Gubljenjem te moći i njenim nerazvijanjem, kvalitet života i evolucije idu u kontrasmeru, tj. atrofiramo kao ličnosti i društvo u celini.
Dakle, ova ambijentalna postavka ima za cilj da uvuče publiku u svoj univerzum i isprovocira zaspala i zaleđena čula i emocije. Multimedijalna je upravo zato što sam uključila aktiviranje svih čula; dodira, vida, sluha, mirisa… Posetilac nije samo posmatrač, već i aktivni učesnik, pa se može reći da ova postavka ima i performativni karakter. Za doživljavanje ove izložbe nije potrebno teorijsko znanje iz umetnosti, istorije umetnosti, politike, geopolitike, istorije i sl. Ideja je da za doživljaj umetničkog dela nije potreban tumač, prevodilac, medijator… Ukoliko dođe do provokacije i reakcije, postigla sam cilj. A to se uveliko događa, na moju ogromnu sreću!
Story: Vaše radove opisuju i kao umetnost dodira. Zašto ste se kao vizuelni umetnik odlučili da svojoj publici potaknete baš ovo čulo?
- Dodir je za mene presudno čulo, a i nauka to dokazuje. U dodiru postoji verodostojnost prisustva, toplina zajedništva koja se ne može osetiti nijednim drugim čulnim organom. Sve ono što oko vidi, uho čuje, nos oseti, dodir konkretizuje i definiše. Nikada nisam volela posredne stvari. Ta moja neodoljiva potreba da sve pipnem i osetim dovela je do ovih radova. Želela sam da publika bude aktivni učesnik u umetničkom procesu. Fascinacija posetilaca izložbe mogućnošću da zagrle, pomaze lopte, da se njima poigraju, nemerljiva je i blagorodna i za mene i za publiku. Želim da ljudi dožive terapeutsku moć umetničkog dela na najkonkretniji mogući način.
Uvek su me frustrirali natpisi u muzejima i galerijama: Ne dodiruj! Don’t touch! To je za mene potpuno suprotno razmišljanje od onog kako ja doživljavam ulogu umetničkog dela. Razumem razloge za to, ali to je suviše formalno i ne opravdava u dovoljnoj meri cilj. To distancira, a to nije prava funkcija umetnosti.
Story: Šta vama znači izlaganje u Srpskom kulturnom centru u Parizu, imajući u vidu da je vaša izložba jedna od 30 izabranih koje su dobile podršku našeg Ministarstva kulture, a bilo je sedam puta više prijava?
- Moje prvo izlaganje u Parizu, pa još u Srpskom kulturnom centru, ima za mene neopisiv značaj. Prvo, naš centar nalazi se na toliko respektabilnom mestu i to je predivan trospratni prostor da je dovoljan već kratak boravak u njemu da se osetite izuzetno ponosno. Da ne govorim o značaju i odgovornosti reprezentovanja svoje zemlje na mestu s kog gledate na ulaz u prestižni Centar savremene umetnosti Žorž Pompidu. Ogromna sreća, ponos i odgovornost.
Story: Boravili ste pre 15 godina studijski u Parizu, imali ste prilike da dobro upoznate grad i njegovu kulturnu scenu, šta vam se najviše dopada? Šta biste voleli da uvezemo od Francuza?
- Ono što prvo upada u oči jesu ogromna briga, pažnja i ulaganje u kulturu. Nepregledni redovi ispred apsolutno svih muzeja, galerija; ogroman broj dece u tim redovima govori o tome koliko su kultura i umetnost od fundamentalnog značaja za jednu zemlju, njen razvoj i kredibilitet u svetu. Te reke posetilaca, turista, njihove gladne oči uprte u sve te božanstvene institucije govore o tome koliko je to investicija u koju se i te kako isplati ulagati. To su ogromni materijalni prihodi za jedan grad, u ovom slučaju Pariz, koji daleko prevazilaze uloženo. Sve što bih rekla za našu kulturnu politiku i stanje kulture i umetnosti kod nas, bilo bi neukusno, što nikako ne znači da nemamo kapacitete za to, ali su zamrznuti, skrajnuti, ćušnuti. Baš kao i čula o kojima sam toliko govorila…
Razgovarala: Vera Nikolić
Izvor: Story
