Izvor: juGmedia, 31.Maj.2017, 08:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad svetlosti obavijen mrakom
Nakon što su me prijatelji dočekali na aerodromu i prevelikog uzbuđenja što ću napokon upoznati Grad svetlosti, doživljavam pravi kineski sindrom. Da pojasnim – Kinezi dolaze u Pariz sa velikim očekivanjima, a kada im se realnost sruči na glavu i suoče se da je svakako u tom gradu sem kao u bajci, doživljavaju prave šokove i ponekad završe u Urgentnom centru.
Prijatelji, čiji sam gost, vode me na jedan njihov >> Pročitaj celu vest na sajtu juGmedia << poslovni sastanak, a posle toga Pariz – Grad Svetlosti se pretvara u uličice crnaca i straha.
Četvrt, čiju 90% populacije čine Alžirci i crnci, negde je na periferiji i podseća na Bruklin iz holivudskih blokbastera gde kao u getu ljudi u grupama baldišu prljavim ulicama, beskućnici bezopasno leže pored bankomata i očekuju milostinju, mole za cigaretu ili hranu. Šibicari varaju turiste na ulici, siva ekonomija cveta jer ne dobijate račun za popijenu kafu u restoranu, a cigarete se „valjaju po ulici jer u marketima koštaju minimum 7 evra.
Prelazak ulice van pešačkog prelaza i vožnja kroz scrveno u meni, samo sat vremena od kako sam stupio na pariški asfalt, stvara revolt u smislu: Ti Evropljani će nama držati moralna i predavanja o ponašanju i kulturi, a sami nonšalatno krše obična saobraćajna pravila zbog kojih bih ja ovde u Leskovcu morao saobraćajcima da poklonim pola plate.
Sledećeg jutra budim se sa još većim očekivanjima ali strah ubija svaku želju za turističkim lutanjem gradom na dan predsedničkih izbora u Francuskoj.
Na Trgu republike, gde se nakon svakih izbora okupljaju pobednici, velike novinarske svetske ekipe i vozila sa satelitskim antenama, koji na neki način u meni bude saznanje o važnosti Francuske kao države u Evropi i svetu, ali i šaka jada Parižana sa strahom u očima od, kako pretpostavljam, terorističkih napada. Ko će da pozdravi pobednika, pitam se ne mnogo zabrinut i idem dalje, opet s nadom da ću naići na atraktivnije prizore.
Uzalud. Već na sledećem koraku prolazi me jeza od jakih i naoružanih do zuba vojnih i policijskih snaga, u svakom trenutku sa prstom na obaraču i u stanju pripravnosti – demokratija po opsadom.
Kasnije sređujem utiske s prijateljima, poznanicima, koji su u poslednje dve godine posetili ne samo Pariz, već i druge Evropske metropole, i svima nam je zaključak isti: ta divna i Evropa za kojom toliko čeznemo više nije ista sa ogrlicom bodljikavih žica oko vrata.
Ipak, Pariz je grad koji se nikako ne treba zaobići zbog prelepe arhitekture i kultnih mesta, o čemu su ispisani romani i pesme, ali ja se još borim sa neočekivanom uličnom anarhijom i bodljikavim žicama.
Trokadero, mesto sa kojeg blista Ajfelov toranj prepuno je turista. Aparati sevaju, venčanja ispred tornja, žagor turista, fontana, sunčano podne, kao da sam u nekom drugom svetu, bar na trenutak.
Da, samo na trenutak, jer…
Na ulazu u toranj ponovo bodljikave žice, naoružani vojnici i strah od terorista. Ulazim kroz sken i počinjem da pištim. Obezbeđenje traži da me pretrese. Opet pištim. Kažu mora da je pasoš… Pružam se da ga izvadim iz zadnjeg džepa sakoa, pravim brzi pokret rukom, obezbeđenje u strahu beži. Visoko iznad glave držim svoju legitimaciju i vičem: „Passport! Passport!“.
Smeškam se u sebi dok se u meni budi srpski inat – Vuna kićo Evropljani!
Aleksandar Momčilović
