Izvor: Politika, 24.Jan.2014, 17:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Frankofobija, seks i socijala
Anglosaksonci tvrde da je Francuska krahirala zato što su iz nje izbegli „najvredniji”, dok im iz Pariza odgovaraju da bi u njihovom modelu Marks našao inspiraciju za novi „Kapital”
Vreme je da se jednom završi sa stogodišnjim ratom – između napadnute francuske republike i „frankofobičnih anglosaksonskih medija”, konstatuje ovih dana urednica portala „Hafington posta” na francuskom jezikuAn Sinkler. Bivša žena Dominika Stros-Kana, nekadašnjeg direktora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Međunarodnog monetarnog fonda, duboko je uvređena zbog neistinitog i zlonamernog predstavljanja prilika u Francuskoj, ali nije jedina. Gotovo svi francuski mediji zbili su redove da bi od Engleza i Amerikanaca i njihovih medijskih „izmišljotina” zaštitili državu. Takav francuski patriotski naboj ne pamti se ni u ratnim, a kamoli mirnodopskim vremenima.
Neposredni povod je tekst objavljen u „Njusviku”, a pisala ga je američka novinarka Džanin di Đovani, inače ratni izveštač sa Bliskog istoka (za „Njusvik”, londonski „Tajms”, „Gardijan”...), koja već deset godina živi u najelitnijem kvartu Pariza sa pogledom na Luksemburški park.
Ona tvrdi da je Francuska u potpunom rasulu i da je svojim nametima na bogate i besmislenim socijalnim beneficijama dovela sebe do kraha.
Najpametniji su odbegli, Francuska je postala zemlja mediokriteta, a pritome se pelene za bebe dobijaju besplatno, dok novim mamama država plaća skupe masaže i fitnes terapije kako bi svoje telo povratile u prvobitni oblik. Novinarka navodi svoj susret sa jednim od bogatih biznismena u nekom otmenom restoranu, gde je u drugom ćošku sedeo Pjer Moskovisi, francuski ministar finansija.
„Ovog čoveka bih mogao da ubijem, zbog njega i njegovih morao sam da se odselim iz svoje zemlje”, navodno joj je rekao odbegli biznismen, koji je iz Francuske otišao kada su vladajući socijalisti sa predsednikom Fransoa Olandom uveli visoke poreze na profit najjačih privatnih preduzeća i zarade pojedinaca koje prelaze milion evra godišnje.
Koliko budalaština u jednom tekstu kako bi se ponizila Francuska, odgovara Sinklerova. Konstatuje da su se u novije vreme američki listovi specijalizovali u toj temi jer je „frankofobija u modi”.
Sinklerova nijednom rečju ne pominje svog bivšeg muža socijalistu Stros-Kana, koga su svojevremeno izveli sa njujorškog aerodroma sa lisicama na rukama zato što je bio osumnjičen da je silom naterao sobaricu hotela na Menhetnu na seks. Ta afera narasla je u globalnu medijsku bombu, Stros-Kan, tada najizgledniji kandidat za predsednika Francuske, kome su predviđali blistavu budućnost, lišen je svih dotadašnjih funkcija i na međunarodnom i na domaćem planu. Čak i kada se uz sporazum odustalo od sudskog procesa u Njujorku, u javnost su izbili njegovi neutoljivi seksualni apetiti, i Sinklerova, koja potiče iz jako bogate porodice, najzad se razvela od njega, isplativši prethodno milione dolara kao jemstvo za njegovu slobodu. Nešto kasnije je ova nekada čuvena televizijska novinarka postala direktorka i glavna urednica novoosnovanog francuskog portala, popularnog levo orijentisanog „Hafington posta”.
Američka sedma sila je, udružena sa britanskim medijima, tada nakratko zaratila sa francuskom novinarskom tradicijom koja je sledila školu diskrecije kada su kreveti njihovih političara u pitanju. Evo sada, vanbračna neverstva predsednika Francuske Fransoa Olanda podjednako pune stupce i sa jedne i sa druge strane Lamanša, a slike njegovih dama osvanjuju danima u časopisima na obe obale Atlantika.
No, novi sukob, nema nikakve veze sa seksom, već je nastao zbog nastojanja Anglosaksonaca da izvrgnu ruglu francuski socijalni model države, od koga je socijalista Oland, sudeći po najavi u njegovoj novogodišnjoj besedi, delimično počeo da odustaje.
Francuzi vrlo uvažavaju analitičnost An Sinkler, iako i ona kao i njen bivši muž spadaju u takozvane kavijar socijaliste, nadimak stečen u Parizu zbog raskošnog života i elitnih prijema na kojima propagiraju socijalnu pravdu i levičarske ideje.
Ali čak i francuskim levičarima je jasno da u tekovine socijalno odgovorne države kao u bit evropskih vrednosti ne treba dirati. Sinkler, na primedbu „Njusvika” da Francuska ima visoku stopu nezaposlenosti, pokreće pitanje „zaposlene sirotinje” u Velikoj Britaniji i SAD. Po britanskim zakonima o radu, kakvi se sada predlažu i u ostalim državama Evrope, primenjuje se pravilo „nultog časa”. Zaposleni mora da se pojavi na poslu u određeno vreme, a ako njegov nadređeni toga dana odluči da mu ovaj nije potreban, šalje ga natrag kući bez ikakve nadoknade. Na takvom tretmanu radničke klase, piše Sinklerova, i sam Karl Marks dobio bi inspiraciju da napiše neki novi „Kapital” ili „Komunistički manifest”.
I druge novine, među njima pariski „Mond”, upozorile su Anglosaksonce da ne iznose neistine, ako već ne mogu da suzbiju svoju netrpeljivost prema Francuzima.
Di Đovanijeva na primer tvrdi da je litar mleka u Parizu šest dolara, što je izmislila („Mond”), ada je njena prijateljica išla na Bahame koristeći tromesečno porodiljsko odsustvo.
Razgnevljeni novinari spočitavaju novinarima da lobiraju za francuske tajkune i za model po kome bi bogati postajali još mnogo bogatiji, a srednjoj klasi bi se čak ukinulo i pravo na porodiljsko bolovanje.
Takav model neće proći!, uzvikuju mediji. A što se tiče predsednikovih ljubavnih jada i neodlučnosti ko će u Jelisejskoj palati i na putevima igrati ulogu prve dame, sva je prilika da je Fransoa Oland prelomio da – posle svih afera sa Valeri Trirvajler i tajnom ljubavnicom Žili Gaje – ostane samac. Tako će sa pleća poreskih obveznika skinuti trošak za kabinet prve dame koji je do sada iznosio oko 20.000 dolara mesečno.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 24.01.2014.
