Izvor: Politika, 03.Maj.2014, 12:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Francuska boluje zbog Ruande
Optužbe da je Pariz učestvovao u genocidu u kojem je ubijeno 800.000 ljudi duboko su podelile francusku javnost
Specijalno za „Politiku”
Pariz – Francuski ministar odbrane Žan-Iv le Drijan ustao je u odbranu „časti Francuske i njene vojske”, odbacujući optužbe da je Pariz učestvovao u genocidu koji se 1994. dogodio u Ruandi. On je time reagovao na nekoliko puta ponovljenu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tvrdnju aktuelnog predsednika Ruande Pola Kagamea da je Francuska odgovorna za „učešće u pripremama i izvršenju genocida”.
„Operacija ’Tirkiz’, koja se od 22. juna do 22. avgusta 1994. odvijala u okviru mandata Ujedinjenih nacija, imala je cilj da osigura humanitarni koridor, što je omogućilo spasavanje desetina hiljada života”, napisao je francuski ministar odbrane, uključivši se u burnu polemiku koja je pokrenuta u francuskoj javnosti povodom dvadesetogodišnjice pokolja u kojem su ekstremisti plemena Hutu ubili oko 800.000 ljudi, uglavnom pripadnika plamena Tutsi.
Žak Ogar, jedan od komandanata operacije, optužio je Kagamea da je sam želeo masakre kako bi potom lakše zaveo diktaturu, pozivajući se na argumente njegovih političkih protivnika u egzilu.
Reno Žirar, novinar koji je u leto 1994. pratio Kagameove snage koji pripadaju Tutsima, piše da aktuelni predsednik Ruande gaji mržnju prema Francuskoj još od 1990, kada je pomogla vladinim snagama da zaustave napredovanje pobunjeničkih snaga na čijem je čelu bio.
Kagame je te godine pokrenuo ofanzivu iz susedne Ugande sa ciljem da osvoji vlast u Kigaliju, ali je tadašnji predsednik Ruande Žuvenal Habijarimene, pripadnik Hutua kao i 85 odsto populacije, pozvao francuskog predsednika Fransoa Miterana u pomoć. Francuska, koja je sa Ruandom imala ugovor o vojnoj saradnji, kao i sa većinom frankofonskih zemalja, ne samo što je nastavila isporuke oružja i poslala vojne instruktore koji su obučili vojsku Ruande već je učestvovala u vojnim akcijama.
Shvativši da neće moći da preuzme vlast dokle god Francuska bude podržavala režim u Kigaliju, Kagame je došao u Pariz 1991. gde se sastao sa Miteranovim sinom. Ovaj susret nije doveo do promene stava Pariza, ali je doprineo, smatra francuski novinar, da u avgustu 1993. u Tanzaniji dođe do potpisivanja mirovnog sporazuma između predsednika Ruande i pobunjenika. Kagame, čije su jedinice dobile kasarnu u glavnom gradu Ruande, poslao je pismo zahvalnosti Francuskoj, koja je nakon potpisivanja sporazuma povukla trupe.
Žirar je uveren da je Pariz mogao da spreči genocid, koji je počeo u proleće naredne godine nakon što je oboren avion predsednika Habijarimenea, što je poslužilo ekstremistima u njegovoj vladi da pozovu na masovno ubijanje Tutsija.
„Bilo je dovoljno da Pariz naredi vojnicima koji su učestvovali u operaciji spasavanja Evropljana iz Ruande da ostanu i pucaju na ubice sa mačetama”, ali „francuske vlasti su se plašile da će ih optužiti za neokolonijalizam i kršenje (mirovnog) sporazuma”, piše Žirar za koga je operacija „Tirkiz” bila „neverovatno zakasnela i nevešto izvedena: većina Tutsija je već poginula, a francuska vojska je nevoljno pružila utočište izvršiocima genocida”.
„Strateški i taktički promašaj Francuske ne čini je saučesnikom u genocidu”, piše Žirar, koji optužuje Kagamea za direktnu odgovornost u masakrima desetine hiljada Hutu civila u Demokratskoj republici Kongo (bivšem Zairu).
Komisija francuskog parlamenta je još 1998. utvrdila da je „francusko prisustvo bilo na ivici direktnog učešća” u genocidu. Francuske trupe su spasle jedan broj Tutsija i Hutua, koji su se povlačili ka Zairu, među kojima su bili i izvršioci zločina. Utvrđeno je i da su francuske jedinice prošle pored mesta u kojima su se odvijali masakri, a da nisu intervenisale, kao u brdima Bisesera, jednom od uporišta Tutsija, gde su mogli da spasu oko hiljadu ljudi.
Novinar Pjer Pean u svojoj knjizi iz 2005. iznosi da je to bila stvar propusta u komandnom lancu, a ne smišljena namera, što je zaključak do koga su došli i drugi istoričari i istraživači. Među njima su i autori knjige „Crni rat” David Servene i Gabrijel Perije, koji, međutim, ukazuju na odgovornost Francuske, koja je ignorisala upozorenja diplomata koji su još od 1990. ukazivali na „genocidnu logiku” režima u Kigaliju, na osnivanje kaznenih jedinica i masakre nad Tutsima koji su ličili na „generalnu probu” genocida.
Edvi Planel, direktor „Medijaparta”, internet portala posvećenog istraživačkom novinarstvu, najviše se istakao u pozivanju Francuske da prizna saučesništvo u genocidu, između ostalog, „zato što je usvojila rasističku ideologiju, zato što nije intervenisala da ga spreči, zato što je ostavila bez zaštite populaciju koja je od nje tražila zaštitu, zato što je olakšala bekstvo počinioca genocida u susedni Kongo”.
U raspravi je efekat medijske bombe imala tek objavljena knjiga bivšeg pripadnika francuske artiljerije Gijoma Ansela, koji je objasnio da je u Ruandi misija francuskih snaga bila da napadnu Kigali i naprave teren za povratak ekstremističke vlade Hutua, od čega se odustalo nakon što je postignut dogovor sa pobunjenicima. On je izjavio i da su francuske jedinice štitile i naoružavale Hutu snage u izbegličkim logorima u Zairu pretvarajući ih u vojne baze.
Zbog sveta toga, profesorka međunarodnog prava sa univerziteta u Parizu Rafael Meson kaže da bi Francuska trebalo da preispita „humanitarni” karakter operacije „Tirkiz” i razmotri zvanično izvinjenje Ruandi, kao što je to učinila Belgija. Ona poziva na formiranje nove komisije koja će ispitati dokaze koji su u međuvremenu prikupljeni i pokretanje „krivičnih istraga o individualnom saučesništvu u genocidu u vezi sa operacijom ’Tirkiz’”.
„Samo pod ovim uslovima moći ćemo da se pozivamo na čast Francuske”, napisala je u autorskom tekstu.
Jači i od Karle del Ponte
Pariz – Strateški interesi Francuske u ovom delu Afrike su u konkurenciji sa američkim, i to pre svega u susednom Kongu, najvećoj frankofonskoj zemlji sa izuzetnim prirodnim bogatstvima. Ruanski predsednik Pol Kagame, koji je odrastao u izbeglištvu u anglofonskoj Ugandi, a vojnu školu završio u SAD, dugo je imao podršku Vašingtona. Karla del Ponte, koja ga je optužila za ometanje istrage o zločinima za koje se terete njegove jedinice izjavila je da su SAD podržavale predsednika Kagamea u tolikoj meri da je ona otišla, a on ostao. U ovim pritiscima ona nalazi objašnjenje za to što joj nije produžen mandat u Međunarodnom krivičnom sudu za Ruandu 2003. godine. Jedno od objašnjenja zašto je Kagame ponovo optužio Francusku jeste da američka podrška njegovom režimu slabi zbog akcija njegovih jedinica u susednom Kongu, zbog čega su šanse da se nađe pred sudom veće.
Ana Otašević
objavljeno: 03.05.2014.
