Izvor: Politika, 16.Nov.2015, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobro sam, nisam u Parizu
„Ivane, kako si?”
„Dobro sam, nisam u Parizu”, odgovara moj brat istoričar, rođeni Parižanin. Posle toga smo ućutali, svako u svom svetu i mislima. U tom iskonskom strahu pred haosom prvo posegnete za onima koji su vam najbliži, pa onda mislite na nesrećne žrtve i na kraju na zemlju i grad koji su vam bliski. Da li savremeni svet, način komunikacije, znanje o drugim ljudima planete nešto menjaju u ovom doživljaju?
Iste poruke što ih ove večeri prima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ivan dobijao sam tokom pogroma 17. marta 2004. iz Pariza, Toronta, Nemačke, od bliskih osoba. „Uzmi svoju porodicu – tvoju suprugu i tebe čekaju stan i posao”, napisala je gospođa Mira Grbić iz Banjaluke. To se ne zaboravlja, ali šta ja mogu da ponudim svom bratu čiji grad – Grad svetlosti, iz kog stižu drhtavi amaterski snimci i pucnji za koje, s pravom, sumnjate da su pogodili nekog vašeg, oduzeli nedužni ljudski život ili ubili predstavu o vašem gradu – gori. Izgleda da je naša najveća zabluda i greška u tome što smo napravili cenovnik ljudskih života, što taj isti život u Bejrutu, Bagdadu, na Kavkazu ili u Moskvi nije jednak
Piše Živojin Rakočević
OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANJU
Pogledaj vesti o: Pariz
