Izvor: Glas javnosti, 08.Jun.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dijagnoza
Dok sam bio kleptoman, živelo se nekako, dođem kući sa zlatnim satom, ne mogu da se setim kako sam do njega došao. Nerviram se. I šta ću sa satom, odnesem ga u komision. Daj šta daš, kažem. A pare kao pare, nikad dosta, za čas ih potrošiš. „Vi ste kleptoman, msje“, rekao mi je francuski doktor. Prihvatio je da me leči. Dvesta evra seansa. Kleptomanim ja po Parizu, a bolest se ne da.
Dobio sam, zahvaljujući svom >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << doci, samo pet meseci robije. U Nemačkoj sam kleptomanio svega tri meseca, a osuđen sam na godinu dana. Nemci kao Nemci, strogi su i prema svojim kleptomanima, a nekmoli prema Srbima. Proteraju me Nemci. U Italiji je bilo veselo, ne znam da li zbog toga što sam se izlečio ili zato što me nikada nisu uhvatili? Pročitao sam u novinama da su Srbiji potrebni investitori, i evo me, otadžbino, nisam te zaboravio. Kad mi je u svetu dojadilo vratim se u Srbiju sa početnim kapitalom. Razgranao sam posao, jednostavan štos; kupim jeftino, prodam skupo, pa opet kupim jeftino i prodam skupo. Tako nekoliko puta i evo me među uspešnim poslovnim ljudima. Sitni kleptomani me ogovaraju, ali krupni me poštuju. Vide, znam posao. Ali, Bože moj, čovek ne može očekivati da mu se svi dive.
Volim da razgovaram sa vama, doktore. Razuman ste čovek. Dok sam živeo pod dijagnozom da sam kleptoman, nailazio sam na kakvo-takvo razumevanje, branila me je kleptomanija. I sad kad sam sasvim ozdravio, ne znam šta bih radio bez moćnih prijatelja. Oni imaju moć, ja imam novac. Zgodna kombinacija.
Pozajmljujem im novac koji ne moraju da vrate, a oni meni poklanjaju moć, imaju je, kažu, na pretek. Radim naporno ne menjajući štos, kupujem jeftino, prodajem skupo. Ako neko zna kako je teško kleptomanu kad ga uhvate u nesvesnoj krađi, ja znam. Simpatišem kleptomane, među mojim službenicima uvek ih ima nekoliko. Nedavno je jedan moj činovnik, školovan u Engleskoj, skrenuo sa mog računa na svoj račun dve stotine hiljada evra. Iznervirala me je ta sitna krađa. „Izvinite, šefe“, kaže mi kad sam ga pozvao u kancelariju, „ja sam, kao i vi nekada, kleptoman.“ Bilo mi je žao momka. „Kleptomani uzimaju tuđe stvari nesvesno“, rekao sam mu, „razumeo bih da si uzeo Patek sa mog stola, ali ti si, bratac, skrenuo pri punoj svesti novac sa mog na svoj račun.“ Momak se premešta s noge na nogu. Znoji se. „
„Ja sam finansijski kleptoman, šefe, ponekad se izgubim i ne znam šta radim sa računima.“
Priznaje greh. Vidim, dečko se iskreno kaje. Ko zna da li bih mu oprostio, ali javio nam se zajednički prijatelj, upućen u slučaj. Oprosti, kaže, dečku, ti si već tajkun, a on je tek mali finansijski kleptoman. Daj dečku šansu. Kako da odbijem čoveka od kog povremeno pozajmljujem moć? Oprostim, dakle, dečku njegov mali greh.
I mogu da ti kažem, doco, da je besparica bolest koja se leči samo novcem. Mali je skinuo moj način poslovanja; kupuje jeftino prodaje skupo. Nedavno se odvojio od mene, radi samostalno i uspešno. Za sada je tajkunčić, ali brzo napreduje. Telohranitelji ga hvale, devojke ga obožavaju, ume da se provede, ali posao mu je na prvom mestu. Sjajan mali, veruj mi.
Sećam se tvog saveta: „Beži iz kleptomana u tajkune, kleptomanija je bolest, a tajkun je titula.“ Vidim, dokopaće se i klinac te titule. NJegova majka mi često kaže da nisam pogrešio što sam mu oprostio finansijsku kleptomaniju. I ti si mi savetovao da mu pomognem. NJegova majka i ti imali ste pravo, dečko čvrsto korača prema tituli tajkun; biće on među tajkunima aga, beg, možda čak i veliki vezir.
Kažem to iskreno, ne samo zbog toga što je moj sin.
