Izvor: Nezavisne Novine, 15.Okt.2015, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Danilo Kiš: Ljudsko biće suočeno sa Zlom
Na današnji dan, 15. oktobra 1989. godine, uoči dugo pripremane ratne apokalipse na ovim prostorima, pobjede svega protiv čega se borio i žestoko pisao, u Parizu je umro jugoslovenski pisac Danilo Kiš
Rođen 22. februara 1935. godine u Subotici, iza sebe je ostavio opus koji se uzima kao kanon dobrog pisanja, kao savršena proporcija etike i estetike, metafizike i fiziologije, ludila i genijalnosti, datih kroz jedan >> Pročitaj celu vest na sajtu Nezavisne Novine << sasvim lični vidokrug, samorazarajući i opčinjavajući. Danilo Kiš je odmah pisao odabrana djela, bio je strog prema sebi i onda, s pravom, i prema drugima. Napisao je romane koji se ne zaboravljaju Mansarda: satirična poema (1962), Psalam 44 (1962), Bašta, pepeo (1965), Peščanik (1972), knjige čudesnih priča Rani jadi:za decu i osetljive (1970) i majstorskih pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča (1976), Enciklopedija mrtvih (1983); pisao je eseje, drame, poeziju, puno je prevodio sa mađarskog, ruskog, francuskog.
Zbog stalnog insistiranja na usavršavanju, učenju, širenju vidokruga u literaturi i životu, zbog odgovornosti koju je osećao kao ljudsko biće suočeno sa svakom vrstom Zla, zbog razobličavanja ideologija, posebno staljinizma koji je uvek prisutan kada se vrši društveno i državno nasilje, pomerao je granice pisanja i uspostavljao nove horizonte. Za čaršiju je bilo nepodnošljivo da neko estetski i misaono uspije da uhvati laž i podlost epohe, fiksira je za budućnost, što se desilo kada je izašla njegova knjiga priča Grobnica za Borisa Davidoviča, “sedam poglavlja jedne zajedničke povjesti”. Zato je bio napadan, kao i mnogi daroviti i plemeniti ljudi na našim sumračnim prostorima. Odgovorio je na napade polemičkom knjigom Čas anatomije (1978) i dao lekciju kako polemisati, u tradiciji stvaralaca kao što su Laza Kostić ili Stanislav Vinaver.
Pripadao je generaciji pisaca zemlje koja je nestala u užasnom krvavom ratu, piscima prošle epohe koje se sada sećamo sa nostalgijom. Drugovi u pisanju i mišljenju bili su mu Mirko Kovač, Borislav Pekić i Filip David. Danas, jedni pokušavaju da od lika i djela Danila Kiša naprave ikonu, neupitnu, pišu beskrajne profesorske kupusare koje samo zaklanjaju zauvijek pobunjenu i subverzivnu misao ovog pisca. Drugi ga napadaju argumentima koji više govore o njima nego o njemu. Nadamo se da će doći generacija ljudi koji neće ići ni u jednu krajnost, jer Danilo Kiš bio je prije svega čovjek, samozapitan i zanesen, bio je daleko od bezgrešnog sveca. Treba ga čitati čista srca. Hvala mu na djelu i primjeru!
Nastavak na Nezavisne Novine...
