Izvor: Večernje novosti, 12.Nov.2019, 01:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Danas mu se Makron poklonio, a bio je moler, taksista i fizioterapeut: Ko je praunuk vojvode Živojina Mišića

Centralna saveznička proslava Dana primirja u Prvom svetskom ratu održana je danas po tradiciji kod Trijumfalne kapije u Parizu Centralna saveznička proslava Dana primirja u Prvom svetskom ratu održana je danas po tradiciji kod Trijumfalne kapije u Parizu.Među zastavnicima, uz mnogobrojne francuske trobojke, bile su prisutne i zastave nekoliko zemalja saveznika, među kojima i više zastava Srbije. Jednu od njih nosio je i praunuk vojvode Živojina Mišića Đorđe >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Stojanac, s kojim se pozdravio i razgovarao francuski predsednik Emanuel Makron.Iako je potomak jednog od naših najslavnijih i najmisterioznijih vojskovođa,o Đorđu se malo zna. Pored toga što živi u Francuskoj, mediji skoro da ne izveštavaju o životu Mišićevih naslednika. Ipak, za "Novosti" je Đorđe pre godinu dana ispričao svoju životnu priču.Makron pozdravio praunuka vojvode Mišića: Saveznička ceremonija kod Trijumfalne kapije - Moj otac Svetozar Stojanac je bio oficir kraljevske vojske. Bio je među Srbima iz Dalmacije koji su, pod terorom Hrvata, već tada, prešli u Srbiju. Rat ga je zatekao u Beogradu, a onda je premešten u Valjevo. Bio je u Nedićevoj poljskoj državnoj straži. Kada su komunisti ušli u Valjevo, proglasili su ga za državnog neprijatelja, odveli negde i streljali. Nikada nam nisu dozvolili da saznamo gde je njegov grob, pa svom ocu ne mogu ni sveću da zapalim. Gladovali smo. Preživeli smo samo zahvaljujući sestri moga oca Bojani Petrović koja je živela u selu Draginje, po imenu kraljice Drage, između Koceljeve i Vladimiraca. Džaba nam je bilo to što smo porodica vojvode Živojina Mišića.Početkom šezdesetih pritisak je popustio, pa je Đorđe Stojanac upisao DIF, radio preko studentske zadruge, a onda, sa 23 godine, početkom novembra 1966, odlučio da i on pođe u tu Francusku.- Bilo je to još vreme De Gola. Krenuo sam sa dva drugara. Bili smo članovi studentskog orkestra, a ja sam svirao gitaru. Električni uređaji su u ono vreme bili misaona imenica. Padne nam na pamet da zbog toga odemo u Pariz. I tako sam ostao. Imao sam afinitet, znao sam francuski još pre nego što sam krenuo u školu. U mojoj familiji svi su govorili francuski.Uz intoniranje himni i pesmu "Kreće se lađa Francuska": Položeni venci povodom Dana primirjaPokušao je da se zaposli u svojoj struci, kao profesor fiskulture, ali nije mogao da radi u državnim školama, pa je s prijateljima krenuo na moleraj. Radio je i kao fizioterapeut, taksista, ali se ponovo vratio krečenju. Osnovao je i svoju firmu devedesetih. U penziju je otišao pre deset godina i od tada je često na relaciji Srbija - Franucska.
Pogledaj vesti o: Pariz

Nastavak na Večernje novosti...