Izvor: Politika, 22.Jun.2011, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da nisam slikar, bio bih muzičar
Moji kolekcionari se možda ponekad i boje toga da im jednog dana ne uđem u kuću i nastavim ili dovršim neku davno započetu sliku koju su kupili od mene
„Neprolazna mladost” naziv je izložbe kojom se Petar Omčikus, 86-godišnji slikar, predstavlja do 21. jula u galeriji „Pariski krug” u Beogradu, a prvi put pred našom publikom među devet izloženih slika, koje su nastale od šezdesetih godina do danas, nalaze se i četiri rada iz 2010/2011. Ta neprolazna mladost, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jednog od naših najvećih živih slikara, ogleda se u još uvek sigurnoj ruci, koja na platno prenosi sve ono što njegovo srce i poetika zahtevaju. Čak i pri prvom susretu Petar Omčikus ima osmeh za sagovornika, bez nadobudnosti i sujete spreman je za razgovor, a sjaj u oku govori da je rođen na moru i možda je zato Mediteran lajtmotiv, glavna nit njegovih dela. Slikao je divlje more, ljude, pejzaže, biljke, neobične enterijere, a na novim radovima opet se vraća ateljeima, mrtvim prirodama, a tu su i muzičari koje posebno voli, sportisti... Ipak, u ovoj priči o značajnom umetniku, veliko i najvažnije poglavlje pripada jednoj ženi, takođe izuzetnoj slikarki Kosi Bokšan, koja nije više među nama i sa njim od 2009. Od rane mladosti prošli su zajedno sve životne faze, od napuštanja Akademije, do učešća u čuvenoj Zadarskoj grupi, do odlaska u Pariz 1952, potom su napravili velike karijere u svetu i upravo zato Petar Omčikus osim što slika, po sopstvenim rečima „više nego ikad”, planira osnivanje fondacije koja će nositi Kosino i njegovo ime, sa sedištem u prostoru koji je kupio na Dorćolu gde će se čuvati njena dela. Zvanično otvaranje ovog prostora – ateljea dogodiće se 21. novembra, na dan kada je Kosa preminula, i biće upriličena izložba njenih radova. Jer i kad nema onog koga ste mnogo voleli, i dalje ostaje ljubav...
Vaše nove slike su manjeg formata. Pored Ateljea iz 1996, naslikali ste opet delić svog Ateljea iz 2011... Šta je karakteristika ovih novih dela?
Opametio sam se, radim manje formate. Veliki formati su teški za manipulisanje, ali nikad se ne zna... Možda ću opet raditi i velike slike, takva je moja priroda. Ove nove slike su staloženije, a možda i zrelije. Da, ovde su i dve slike čiji je motiv moj atelje, jedna je iz 1996. i mračna je, sumorna, možda zbog tadašnjih mračnih vremena, a druga je nastala ove godine i vesela je, na njoj ima i vrabaca, kao što ih ima stvarno u mom radnom prostoru u Parizu.
Uveliko se priča i o Vašem predstavljanju u Galeriji SANU u Beogradu.Šta ćemoi kada videti u tom prostoru?
Publika će tada biti u prilici da vidi nove stvari koje radim, jer posle svega što se događalo u poslednje vreme u mom životu, nastavio sam da radim, i to intenzivno. Ne menjam često motive, tvrdim da stalno slikam istu sliku i...eto radim uveliko. Iako se ta izložba uvek nekako odlaže u Galeriji SANU, meni to ne smeta, jer tako dobijam još malo vremena da radim dalje, ali nadam se da će se konačno održati dogodine.
Posle Beograda odlazite na Korčulu, čujem da ste pričali prijateljima da maštate o sledećem ciklusu slika posvećenom ribama?
Da, odlazim na Korčulu, tamo imam radionicu pored samog mora, znate, ja sam po majci poreklom odande i nastaviću i tokom leta tamo da radim. Mediteran je moja stalna inspiracija, recimo da me i Pariz podseća na Mediteran, po atmosferi, po prisustvu mora, jer je blizu Atlantik, tu su vetrovi koji donose njegov miris i so. Inače, naslikao sam do sada dosta riba i mogao bih da otvorim ribarnicu (smeh). Kad sam izlagao u Beogradu pred odlazak u Pariz 1951. u Ulusovoj galeriji, celi prostor je bio ispunjen slikama sa motivom ribe i jedan karikaturista je u „Ježu” tada objavio karikaturu na kojoj se vidi kako ljudi čekaju da kupe ribu ispred galerije na kojoj piše „Ribarnica Petra Omčikusa”. Ta karikatura mi je bila vrlo simpatična.
Kada se osvrnete na svoju mladost, Zadarsku grupu, gotovo šest decenija života i rada u Parizu, da li se može izvesti neki zaključak o tome šta je bio jak motiv da istrajete?
Motiv? Uvek slikam i stalno tražim tu jednu, istu sliku do koje je teško doći. Znate, moji kolekcionari se možda ponekad i boje toga da im jednog dana ne uđem u kuću i nastavim ili dovršim neku davno započetu sliku koju su kupili od mene. Moja poetika je ista, to su pet, šest motiva koji se prelamaju kroz godine, potom vraćaju... pretapaju, a uvek je isti i problem svetla... Slikao sam i muzičare, od samog početka mog rada vezan sam za muzičare. Imao sam tu pasiju za muzikom, da nisam slikar bih bio muzičar. Sigurno! Čak ponekad muziku stavljam ispred slikarstva, čini mi se da se više družim sa muzičarima nego sa slikarima. Postoji značajna spona između muzike i slikanja, to je za mene ista stvar, samo su sredstva drugačija.
Da li u nekom od mladih slikara prepoznajete svoju energiju?
Problemi su danas dosta teški i mladim ljudima koji idu tim putem ne zavidim, jer je teško izboriti se za prave stvari. Prosto imam utisak da smo mi bili u boljoj poziciji kada smo počinjali, bez obzira na mizerije, nedostatak para, što je uostalom večita stvar. Ali se bojim da mlad svet danas nema priliku, oduzeto im je nešto što smo mi imali. Mi smo imali mogućnost da se borimo. Iskreno, da sam na mestu mladih umetnika koji danas počinju ne znam kako bih se snašao, mada bih sigurno uvek radio istu stvar – slikao bih!
Biljana Lijeskić
objavljeno: 23.06.2011.
