Izvor: Politika, 29.Apr.2011, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da nisam pisac, bio bih avanturista, lažov
Jednoga dana otišao sam u pustinju, u Saharu, avanture i sporta radi. Hteo sam da 10 dana hodam i spavam pod vedrim nebom. I izgubio sam se, bio sam potpuno izgubljen 34 sata u pustinji! Nisam imao ni vode ni hrane. Bila je noć... Elem, preživeo sam nekako a ujutru sam se probudio i pomislio: „Ili ću umreti kao vernik ili živeti kao vernik” – kaže naš sagovornik, poznati francuski pisac
Dok tog martovskog jutra žurno ulazi u salon elegantnog hotela „Sis” u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Parizu, kroz glavu mi proleće misao kako ima pisaca koji ne liče na pisce. Možda na…? Kao da čita misli, Erik-Emanuel Šmit kaže s osmehom: „Priroda nam često podari nešto neodgovarajuće. Građen sam kao fudbaler – četvrtast i širok. Uvek mi se činilo da moje telo ne odgovara predstavi koju imam o sebi. Verovatno sam zato počeo da pišem”.
Šta god da napiše, Erik-Emanuel Šmit (1960, Lion), dospeva na vrh bestseler lista u Francuskoj. Najizvođeniji frankofoni pozorišni autor danas, pored dramskih tekstova i proznih naslova, oprobao se i kao filmski reditelj. Za svoju poslednju knjigu „Končerto u spomen na jednog anđela” dobio je Gonkurovu nagradu za najbolju zbirku priča 2010. Kod nas je poznat po naslovima „Milarepa”, „Gospodin Ibrahim i cvetovi iz Kurana”, „Oskar i gospođa u ružičastom mantilu”, kao i po dramama „Zagonetne varijacije”, „Posetilac””, „Frederik ili bulevar zločina”, dok je premijera komada „Mali bračni zločini” održana sredinom aprila na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta. Krajem maja, Šmit će biti gost Francuskog instituta u Beogradu u okviru manifestacije „Molijerovi dani”.
Filozof ste po obrazovanju, pisac po vokaciji. Kako ste spojili te dve sfere, zapravo hemisfere u svom mozgu?
U meni se vodila prava borba. Borba između mozga koji analizira, koji se izražava jasno i s lakoćom, i mozga koji mašta, koji je lirski, poetičan. Između moje 20. i 30. godine, ta dva dela su se međusobno borila, i zato sam počeo da objavljujem tek posle tridesete.
Filozof je racionalan – on analizira, želi da uredi svet, a pisac – uvek pomalo u oblacima, iracionalan.
Pisati znači oživeti likove od krvi i mesa, podariti im postojanje, a to nema veze sa filozofskim pristupom. To je umetnički postupak. Umetnost je za mene slavljenje života, dok filozofija nastoji da ukloni tu tajnu. Ona želi da razloži stvari kako bi došla do istine. Bilo je potrebno da moja filozofija sazri da bih shvatio kako na većinu pitanja koja sebi postavljam neću dobiti odgovor i da treba da prihvatim tu tajnu. Kada sam sve to prigrlio, pisac u meni je konačno mogao da se izrazi.
Erik Emanuel Šmit sa Nedom Valčić
U knjigama se bavite temama kao što su sloboda, smrt, Bog, sreća… Da li vam fikcija pomaže da se na neki drugi način bavite filozofijom?
Da, jer mislim da je fikcija put složenosti. Za mene je pisanje romana prilika da ukažem na nijanse. Veoma mi znači da pišem fikciju, jer smatram da je filozofija svakodnevna pojava u našem životu. To nije samo univerzitetska i akademska disciplina. Filozofija podrazumeva i pitanja koja sebi postavljate od jutra do mraka: „Da li treba da se ponašam na određeni način, da li volim na pravi način, da li mogu da nađem odgovor na to pitanje”, i tako filozofirate po ceo dan. Svi to radimo, ali malo ljudi toga je svesno.
„Končerto u spomen na jednog anđela’’, vaša nova knjiga bavi se, između ostalog, i pitanjem slobode i predodređenosti. Pomalo je rizično postaviti ovo pitanje jednom filozofu, ali – da li smo slobodni? Ili nas vodi sudbina?
Mislim da se možemo promeniti, uteći determinizmu. Imamo telo, karakter, životnu priču, obrazovanje, zemlju, jezik koji nas određuju. Ali, protiv svih tih predodređenosti, čovek ima sposobnost da misli. Sve se može promeniti kada postanemo svesni sebe. Ali, sloboda postoji samo ako je oživimo, ako se njome služimo. U suprotnom, postajemo zarobljenici okolnosti, slučaja, prošlosti… Ne znam da li smo potpuno slobodni, ali se svakako možemo osloboditi nekih stvari.
Još jedno pitanje koje postavljate u knjizi: U kom trenutku postajemo ono što jesmo? U mladosti ili nešto kasnije?
Mislim da smo sa dvadeset godina proizvod svoje prošlosti, porodice, društva. Možda tek sa 40, 50 godina postajemo ono što zapravo jesmo. Mislim da ključno pitanje za čoveka nije odakle dolaziš već kuda ideš. A kada nekud idemo, onda sami sebe stvaramo i osmišljavamo svoju slobodu.
Kada ste vi postali ovo što ste danas?
Mislim da sam postao ovo što jesam sa 30 godina...
U vreme kad ste počeli da pišete, to jest objavljujete? I oslobodili se filozofa u sebi?
Nisam se oslobodio filozofa u sebi, već ga postavio na mesto koje mu pripada. Počeo sam da gradim sopstvenu životnu filozofiju, dok sam pre toga bio pod raznim uticajima. Istovremeno, filozofijom sam se bavio upravo da bih se tih uticaja otarasio; da se više ne bih nikog pribojavao, da me više niko ne bi impresionirao. Za mene je filozofija bila osvajanje sopstvene slobode. Ali, osvojiti slobodu ne znači i njome se služiti. Tačno je da sam sa 30 godina odjednom otkrio kakav sam čovek, kakav sam pisac, i počeo da živim u skladu sa sobom.
Sa 30 godina ste postali i vernik? Do tada ste bili ateista – po rođenju, poreklu…
Po porodici, kulturi, obrazovanju, jer sam studirao filozofiju na Sorboni i Ekol normal siperier kao student Žaka Deride, u potpuno ateističkoj sredini. To što sam postao filozof ukazalo mi je na činjenicu da sam u suštini bio agnostik. Kada bi me neko tada pitao da li Bog postoji, rekao bih da ne znam. Ako mi danas postavite isto pitanje, reći ću vam da ne znam. Ali, mislim da postoji. Šta mi se desilo u međuvremenu?
Šta vam se desilo?
Jednoga dana otišao sam u pustinju, u Saharu, avanture i sporta radi. Hteo sam da 10 dana hodam i spavam pod vedrim nebom. I izgubio sam se, bio sam potpuno izgubljen 34 sata u pustinji! Nisam imao ni vode ni hrane. Bila je noć i niko se nije odazivao na moje povike.
Da li ste se uplašili?
Pomislio sam da ću se uplašiti. A desilo se suprotno. Umesto straha, osetio sam neverovatno poverenje. Elem, preživeo sam nekako tu noć a ujutru sam se probudio i pomislio: „Ili ću umreti kao vernik ili živeti kao vernik.” Nisam imao sreće, jer su me našli! I eto, sad sam primoran da živim kao vernik!
Dopada mi se dijalog u „Posetiocu”, razgovor između Frojda i njegovog nepoznatog gosta koji je možda Bog. Taj nepoznati posetilac kaže: „Kada sam ljude učinio slobodnim, izgubio sam svemoć.”
Po mom mišljenju, verovati u Boga ne podrazumeva da se on upliće u naše živote i brine o nama, nikako. Čovek je odgovoran za čoveka. Čovek je taj koji čini zlo, a ne Bog.
Frojd u vašem komadu kaže da ne veruje u Boga jer bi bilo previše lako ili previše lepo verovati. Da li je lakše imati nego nemati veru?
Svakako da je prijatnije živeti sa verom nego bez nje, jer se uzdate u nešto. Kada patite, kad ste potreseni, kad ne razumete šta vam se dešava, kao vernik ste ubeđeni da postoji neki viši smisao, uzdate se u ovaj svet. A to poverenje nam može pomoći da prevaziđemo bol koji preživljavamo.
Da pređemo na lakše teme. Na priču o ljubavi…
Ali to nije lakše! Ljubav prema nekome je i vera u tajnu, baš kao i ljubav prema Bogu, nešto što ne uspevamo da razumemo. Za mene je drugo biće uvek tajna.
U „Zagonetnim varijacijama”, pisca – dobitnika Nobelove nagrade, intervjuiše novinar koji insistira na pitanju: Kakvo je vaše viđenje ljubavi? Koristim priliku da postavim isto pitanje…
U životu sebi postavljamo razna pitanja, teorijska pitanja, a odgovor je ponekad praktičan – treba samo voleti. Voleti znači odlučiti se za pripadnost čovečanstvu. To znači da mislimo da je Drugi važan koliko i mi sami, i više od nas. Kad volimo, Drugi je važniji od nas. U suprotnom, ne volimo osobu, već volimo ljubav.
Za mene je ljubav fascinacija Drugim, obuzetost Drugim, jer ja, kad sam zaljubljen, nisam zaljubljen u ljubav, nisam zaljubljen u svoje osećanje, već sam zaljubljen u Drugog… Ljubav je voleti Drugog sa njegovim manama, a voleti Drugog ne znači posedovati ga, to je voleti nekog u suštini misterioznog, nekog ko je slobodan, ko vas može izdati, jer ljubav je opasna.
Ta opasna ljubav je i u „Zagonetnim varijacijama”, u razgovoru dva muškarca o ženi koja je umrla, a koju su obojica voleli ne znajući jedan za drugog.
Od svega što pišem, mislim da se moje pozorišno stvaralaštvo najviše oslanja na moj život. Oduvek sam se služio doživljenim. „Varijacije” govore o dva muškarca koji vole istu ženu, ali ne znaju da ih je dvojica. A ta žena ima dva muškarca jer joj je potrebno da bude drugačija sa svakim od njih. U suštini, ona nije ista prema svakom. Kada ima dva muškarca i kad može da izrazi dve žene u sebi, ona uspeva da bude ono što jeste. U komadu nema osude toga. Ta žena ima puno pravo da bude takva i njih dvojica će to prihvatiti. Na taj način sam hteo da govorim o nečemu veoma važnom, a to je da nemamo samo jedno ’ja’.
Koga volimo kada volimo?
Dodao bih i pitanje „ko smo kada volimo”, jer mislim da smo drugačiji sa različitim osobama. Žena može voleti dva muškarca istovremeno, ali na različite načine. Odnos sa drugim bićem omogućava vam da istražite kompleksnost svoje ličnosti. U suštini, kada kažemo ko smo, to je samo u odnosu na neku drugu osobu. To znači „ja sam ja, i obećavam ti da ću sa tobom uvek biti Ja. Ali možda sa nekim drugim neću biti to Ja, već neko drugo Ja.” To treba prihvatiti.
Mnogi vaši likovi su pisci. Recimo dobitnik Nobelove nagrade u „Zagonetnim varijacijama” koji kaže: „Izabrao sam – ne da živim svoj život, već da ga pišem, komponujem, krotim.’’ Kakav je život pisca? Zapravo, da li ga pisac živi – ili piše?
To je veliki problem jer posvetiti svoje vreme pisanju znači oduzeti vreme od svog života. Kada ste obuzeti pisanjem knjige, više ne živite. Ali taj problem je istovremeno i rešenje. To znači da ja, dok pišem, sebi pružam mnoge živote, avanture, priče. Menjam pol, menjam godište, menjam vreme.
Pisanjem sebi mogu da priuštim bezbroj života. Da nije pisanja, verovatno bih bio lažov, prevarant – vreme bih provodio varajući, jer bih imao potrebu da sve to proživim. Da nisam pisac, bio bih avanturista.
Autorka je urednik rubrike u Redakciji za kulturu RTS-a
Neda Valčić-Lazović
objavljeno: 30.04.2011.
