Izvor: Večernje novosti, 14.Nov.2018, 15:29   (ažurirano 02.Apr.2020.)

DRUGA STRANA: Šampanjac ispod Kajmakčalana

Ma priznaju oni, u ovom filmu, Srbima i junaštvo i proboj, ali su sada i oni zaslužni barem isto toliko koliko i mi - kao, uostalom, Tači i Kolinda dan ranije U SENCI događaja u Parizu tokom obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata na N1 prikazana je u ponedeljak veče bez velike najave i nekako skrajnuta od glavnih programskih sadržaja - kao uostalom i mnogo drugog u vezi sa ovom stogodišnjicom - dokumentarna emisija francuskog autora Lorana Ruja >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << o značaju Solunskog fronta. Na stranu što je celo ovo istorijsko-filmsko istraživanje sklopljeno sa mnogo teškoća i prilično traljavo artikulisano i u istorijskom i u jezičkom i u filmskom pogledu, ono se ispostavilo vrednim pažnje, jer je kratko i jasno saopštilo činjenicu koju su do sada znali samo istoričari: proboj Solunskog fronta označio je pravi kraj Prvog svetskog rata! Rat je dobijen na celoj evropskoj prostoriji jedinim probojem fronta koji se dogodio u njegovoj završnici, onim na Dobrom polju, i put vojsci Antante u meki trbuh Podunavlja bio je - otvoren. To je, uostalom, priznao nemački car Vilhelm Drugi, jedva nedelju dana po ovom događaju:PROČITAJTE JOŠ - NOVI SKANDAL U PROTOKOLU: Tači pored Putina i na Mirovnom forumu u Parizu - Šezdeset i dve hiljade srpskih bajoneta rešilo je rat. Sramota! - Sada smo svi gotovi - odgovorio mu je, cinično, bugarski car. Loran Ruj je pokušao da rasvetli niz (slučajno?) zamagljenih i zanemarenih činjenica u vezi sa trogodišnjim tegobama savezničkog Istočnog vojišta u Makedoniji, sve do dolaska osokoljene srpske vojske sa Krfa, srpskih dobrovoljaca iz Amerike i Rusije i njihovog uspravljanja u Solunu. Tada se preokrenulo sve. Od gotovo zaboravljenog, malog i nevažnog fronta na istoku kontinenta, pobedama u luku Crne reke, na Kajmakčalanu i oslobođenjem Bitolja u jesen 1916, situacija se potpuno izmenila u korist Antante. Tada, međutim, na scenu stupa zakulisna politika. Klemanso iz svojih razloga uklanja ambicioznog generala Saraja, Englezi povlače većinu trupa sa istočnog krila fronta i ukopavaju se "do daljeg", u Grčkoj počinje mali građanski rat i cela 1917. protiče u zamornoj neaktivnosti vojske. Veoma ohrabreni i opremljeni Srbi uporno zahtevaju ofanzivu, što na svaki način ometaju zvanični Pariz i naročito London. Situacija se menja dolaskom generala Franšea Deperea, koji je odmah shvatio da se Veliki rat može rešiti baš tu, hiljadu i više kilometara od Some i Mez-Argone. Ruj razglaba Depereovu složenu diplomatiju, koja najzad uspeva. U času u kome su sve armije Antante i Centralnih sila bile zaglibljene na Zapadnom frontu, bez ikakve šanse da načine ijedan korak, a kamoli reše rat, on dobija zeleno svetlo i "pušta Srbe" da u jednom jedinom neprekinutom jurišu potuku prvo Bugare, a onda Nemce i oslobode svoju zemlju. Za manje od dva meseca ceo rat je bio vojnički dobijen. Sada, prema Ruju, dolazi ključni momenat. Kao svaki pravi vojnik kad oseti da više nema dostojnog protivnika, Depere traži da iskoristi uspehe Srba prema Budimpešti, Beču i zašto ne - Berlinu. Ali iz Pariza stiže negativan odgovor. Ne! Rat je iznenada vojnički dobijen, ali se mora završiti na Zapadu, tamo gde je Klemansou i Lojd-Džordžu politički važnije. U Kompijenjskoj šumi. Naređenje Depereu: Srbe prepustiti ratnoj sreći, a sve efektive Istočne vojske okrenuti sasvim na drugu stranu, prema Carigradu i Odesi. Kako Srbima ništa ne trebaju Pešta i Beč, primirje se brže-bolje svira na Zapadu. Jedna briljantna, kolosalna pobeda i stoprocentno dobijen rat vremenom padaju u zaborav.PROČITAJTE JOŠ - SRBIJA OBELEŽILA VEK OD VELIKOG RATA: Sećanje na bratstvo po oružju Sve smo ovo manje-više znali. Prvi svetski rat dobili su Srbi, tj. vojvoda Živojin Mišić i udarne pesnice Šumadijske, Timočke i Jugoslovenske divizije 16. septembra oko 18 časova na Kozjaku, gde je izvršen onaj veličanstveni proboj. Ali eto Francuza i - bože sačuvaj! - Engleza, koji se, posle svega, kite solunskim perjem. Ma priznaju oni, u ovom filmu, Srbima i junaštvo i proboj, ali su sada i oni zaslužni barem isto toliko koliko i mi - kao, uostalom, Tači i Kolinda dan ranije - pa ispijaju pobednički šampanjac ispod Kajmakčalana i šepure se tamo u maskirnim uniformama.

Nastavak na Večernje novosti...