Izvor: Blic, 14.Dec.2009, 06:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
DNK nacije na ćebetu od kose
Nakon izlaganja u Paviljonu Srbije, na 53. bijenalu u Veneciji, projekat „Toplina" Zorana Todorovića od subote, 12. decembra, prikazan je beogradskoj publici u Salonu Muzeja savremene umetnosti (Pariska br. 14). Kustos je Branislav Dimitrijević, a izložba traje do 10. januara.
Todorovićev projekat je na Bijenalu (od 7. 6. do 22. 11. 2009) bio predstavljen zajedno sa projektom Katarine Zdjelar pod nazivom „Ako >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mi oduzmeš glas, šta mi ostaje" i oba umetnika su izazvala veliku pažnju međunarodne javnosti.
- Projekti Todorovića i Zdjelarove kontrastirani su u složenom kontekstu nacionalnog predstavljanja: jedan od njih energično i metodično razrađuje sopstveni prostor fatalizma i otvoreno se poistovećuje sa njim, a drugi, ciljajući istovremeno na našu empatiju i kritičko nepoverenje, uobličava sopstveni prostor angažovanja - objašnjava Dimitrijević i dodaje:
- Kao umetnik čiji je rad dospeo pred oči javnosti tokom devedesetih godina prošlog veka, Zoran Todorović (Beograd 1965) artikuliše svoj skepticizam prema utešnim idejama društvenog progresa, emancipacije i naizgled benevolentnih društvenih mera. Njegovi projekti su opservacije i izvođenja biopolitičke kontrole, istražuju načine na koje se telo i njegovi „proizvodi” mogu koristiti kao sirovine za uznemirujuće protivakcije.
U mnogim od svojih ranijih projekata Todorović je upućivao izazov granicama
predstavljanja, kao i etičkim normama i estetskim standardima. Među
njegovim projektima su: „Asimilacija” (1998, traje i dalje), događaji javnog konzumiranja hrane načinjene od ostataka ljudskog tela posle plastične operacije; „Agalma” (2004, traje takođe i dalje), događaji javnog pranja sapunom načinjenim od masnoće odstranjene iz umetnikovog tela tokom operacije; „Smeh” (2001), za koji je koristio azot-oksid, gas koji deluje na nervni sistem (izazivajući smeh ili nastup histerije), koji je oslobodio tokom jedne izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu.
Projekat „Toplina” uključuje sistematsko gomilanje ljudske kose (do tri tone) prikupljane mesecima u frizerskim salonima, gde se kosa odseca dobrovoljno, kao i u vojnim kasarnama, gde je kontrolisano odsecanje kose vid društvenog staranja. Uslovi pod kojima se ovaj proces odvija u jednom zatvorenom sistemu detaljno su dokumentovani i ovaj biootpad biva recikliran kao materijal za ćebad neobičnog izgleda koja se gomilaju i daju na izlaganje, korišćenje i ispitivanje.
- Krajnji rezultat, „neželjeni proizvod” ovog procesa može se shvatiti kao DNK mapa srpske nacije u koju je upisano svako telo koje učestvuje i koje bi se potencijalno moglo identifikovati. Nagomilana ćebad su predmeti na granici između funkcionalizma i simbolizma. Međutim, ona fatalno podrivaju oba ta vida predstavljanja i proizvođenja značenja - kaže Dimitrijević.
Izložba ovog projekta u Salonu MSU sastoji se od devet velikih bala složene ćebadi na paletama i monitora na kojima je prikazana video-dokumentacija koja prati čitav proces produkcije: od šišanja i prikupljanja kose, preko skladištenja i čišćenja, do transporta i mašinske proizvodnje filca u Fabrici „Tatko” u Prokuplju.
Muzej savremene umetnosti je objavio knjigu o projektu „Toplina”, u kojoj su tekstovi Aleksandra Zistakisa, Melentija Pandilovskog, Jasmine Čubrilo, Branislava Dimitrijevića i Stevana Vukovića.
Neprijatnost, trauma, gađenje...
Zoran Todorović živi i radi u Beogradu. Docent je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Pored Venecije, izlagao je i u Sidneju, Tokiju, Lincu, Karlsrueu, Parizu, Hamburgu, Beču i, naravno, u Beogradu i Novom Sadu. O radu „Toplina” umetnik nam je rekao:
- Naziv rada je „Toplina” jer ćebad greju, proizvod je, kao i svaki drugi, od dlake. Jedina je razlika u tome što je od humanog materijala. Simboliku neću da namećem. Neka je sama publika, odnosno konzumenti rada, nađu i tako dovrše moje delo. Moja provokacija je jedino u tome da normative učinim vidljivim zato što su problematični. Zar našu realnost ne čini niz mehanizama koje ne prepoznajemo? Jedino što ja mogu, kao umetnik, kroz svoje radove jeste da pobrkam pravolinijske tokove tih automatizama. Da ih publika primeti tako što će doživeti neprijatnost, traumu, gađenje. Ono što doživljavamo kao realno zapravo je niz naših fantazija ili normativa koji nas konstituišu takvima kakvi smo. Ti normativi su inače nevidljivi. Objasniću šta je normativ kroz jedan teorijski vic: Učiteljica riba u školi za ribice na prvom času pita: Kakva je danas voda, deco? Sve ribice ćute. Iznenada skoči šarančić i upita je: A šta je to voda, učiteljice?
