Izvor: Blic, 26.Mar.2011, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Crni veo smisla
Prošle nedelje u Bretanji, u gradu gde je 1894. godine održan Drajfusov proces, a Zola tim povodom u Parizu izrekao svoje čuveno „J’accuse!“, gledao sam najnoviju premijeru Romea Kastelučija. Predstava je inspirisana „Pastorovim crnim velom“ (1836), jednom od najneobičnijih pripovedaka prvog velikog američkog romanopisca Natanijela Hotorna (1804–1864). Ova kratka pripovetka mogla bi se svrstati među nadrealistička >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << dela pre nadrealizma. Možda je dovoljno reći da je ova priča koju autor zove parabolom manje raspričani srodnik američkog gotskog romana koji tananijim dušama stravičnim događajima o kojima pripoveda uteruje strah u kosti.
Ko se neće bar malo prestrašiti pričom o pastoru koji je u svojim najboljim godinama i usred opštih priznanja stavio sebi crni veo preko lica i koji ga ne skida ni po cenu da se rastane sa verenicom. Ne oslobađa ga se ni ostareo na samrtnom odru. A sve to bez ikakvog objašnjenja niti sa njegove strane, niti iz pera pisca.
Tajna crnog vela bila je povod za tog jednog od današnjih najneobičnijih pozorišnih stvaralaca u Italiji i u Evropi da se pozabavi tajnom crnog vela, ali tako da ne skine tajnu sa tajne crnog vela.
Uostalom, tokom nešto manje od sat i po samo postoji negde u sredini veoma tiha, mračna i nimalo stilizovana scena (za razliku od Vilsonovih slow-motion prizora) kako prečasni otac Huper u svom kabinetu stavlja crni veo preko lica koji nikada neće skinuti. To je jedini scenski adekvat događaja iz Hotornove priče.
Ako pisac nije otkrio tajnu vela, nego samo opisao dejstvo na okolinu, reditelj Kasteluči nas je bar obavestio o tome da on u crnom velu vidi metaforu crne rupe u koju nestaje materija pod svojom sopstvenom težinom, da bi na kraju samu sebe poništila.
Pošto će predstava biti prikazana na narednom 45. Bitefu, ne bih je dalje opisivao, jer bolje ju je doživeti spontano u svoj svojoj kastelučijevskoj ezoteričnosti. Ipak moram da čitaocima otkrijem kako predstava počinje impresivnim apokaliptičnim vrtlogom na sceni. Biće da tako nekako veličanstveno i strahotno izgleda cunami kada se približava onima koji će u njemu sledećeg trena zauvek nestati. Slično kovitlacu crne rupe koju ljudsko oko još nije ugledalo.
