Izvor: Politika, 27.Mar.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Boga bih tražio u nekoj maloj crkvi
Francusko Ministarstvo kulture me je kritikovalo kako sam smeo da uvedem savremenu umetnost u baziliku Sen Deni, kaže Branislav Branković, arhitekta kulturne baštine Francuske
Posle pedeset godina provedenih u Parizu, arhitekta Branislav Branković danas se pita odakle mu uopšte hrabrosti i ludosti da se otisne u beli svet. U Francusku je krenuo sa sto franaka u džepu, nije znao ni reč francuskog, a kada je ulazio u voz, drugar mu je tutnuo adresu nekog poznanika, zlu ne trebalo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Našao je tu adresu, a srpska grdosija koja mu je otvorila vrata, rekla je: „Imam veliki krevet, možemo skupa da spavamo, ne brini, nisam homoseksualac”. Nosili su isti broj cipela, i bar za obuću, za početak, nije morao da brine. Ubrzo je našao posao u arhitektonskom birou, kasnije postao arhitekta kulturne baštine Frncuske, i tako je krenulo...
Branislav Branković je ovih dana u Beogradu povodom svoje izložbe „Biti umetnik u Parizu”, priređenoj u Atrijumu Biblioteke grada Beograda. Na izložbi je predstavio fotografije ateljea srpskih i francuskih slikara koji žive u Parizu. Od Ernesta Pinjona do Ljube Popovića i Radovana Kragulja. Fotografisao je njihovu arhitekturu a kasnije zašao i u enterijer. Doduše, neki umetnici su stvarali u dnevnoj sobi, neki u kuhinji, jedni su imali privatne ateljee, drugi iznajmljene, treći su ih dobili od države...
- Primetio sam da mnogi imaju samo svoje slike na zidu, a često i afričke skulpture, kojima je bio očaran i Pikaso. Uglavnom su po ceo dan u ateljeu sami, pa svi mahom puštaju muziku, obično klasičnu ili džez – kaže Branislav Branković.
Posećujući slikare saznao je da Petar Omčikus, na primer, dugo nije imao grejanje u svom ateljeu. Kada je uveo grejanje, i on i Kosa Boškan, kaže, odmah su se razboleli. Dok je supruga Kosa bila živa, imao je mačke koje su skakale i grebale posetioce, sada mačaka više nema, ali ga posećuju vrapci...
Razmišljajući o životu umetnika u Parizu, Branković kaže, da sam bog zna kako se oni snalaze. Ima odličnih koji nisu uspeli, ima i mnogo imigranata. Po dolasku stranih umetnika, objašnjava, može da se vidi u kojim zemljama su bile revolucije. Posle revolucije u Rusiji, došli su ruski emigranti, posle nemira u Čileu, eto Čileanaca, a Pariz ih sve prima kao majčinski širok levak.
- Francuskim umetnicima je teže nego strancima. Ima ih mnogo, a moderna umetnost slabo se kupuje. Stranci ipak imaju neki renome u svojoj zemlji, pa kad se vrate bije ih glas da su stvarali u Parizu. Francuz na to ne može da računa.
- Manje priznati umetnici u prošlosti su živeli bedno na Monmartru. Kad je postao elitniji, preselili su se na Monparnas, Pariz nisu ni videli, a u ateljeima su živeli i bez vode. Držali su se zajedno jer su svi bili imiganti, u istom sosu. Kad je Monparnas postao skuplji, umetnici su odlazili u 10. i 11. i 12. arondisman, iznajmljujući lokale zanatlija. Sada i oni postaju skupi, pa nova u predgrađima iznajmljuje bivše industrijske hale. Kroz sve to su prošli i naši slikari...
Naš sagovornik je upisao studije restauracije i konzervacije istorijskih spomenika, a potom na konkursu Ministarstva kulture postavljen za arhitektu kulturne baštine Francuske i konzervatora bazilike Sen Deni.
- Sen Deni jedan od najvažnijih spomenika gotske arhitekture i svi francuski kraljevi su u njoj sahranjeni. Restaurirao sam tri sale na gornjem spratu, i opremio ih za izložbe moderne umetnosti. Ministarstvo kulture me je kritikovalo kako sam smeo da uvedem savremenu umetnost u jedno takvo zdanje. Istrajao sam, a sada je to moda u celom Parizu.
O tome i još nekim osobenostima ove zemlje Branković je govorio i na predavanju u Beogradu pred našim stručnjacima. Kao najvažniju karakteristiku kulturne baštine Francuske istakao je zaštićenu zonu oko spomenika kulture.
- Kad se zaštiti spomenik kulture, onda se zaštiti i njegova okolina u poluprečniku od 500 metara. U Parizu je 78 hektara grada zaštićeno oko spomenika kulture jer je spomenik sam po sebi važan, ali takav je i ambijent oko njega. Ako je deo okruženja oko spomenika neugledan (fabrika, na primer), taj deo ne ulazi u zaštitu, pa se zona širi na drugu stranu. Nekada je, pak, u interesu da se zaštiti stari deo grada - grad Truvil u Normandiji, građen u 19. veku, zaštićen je iako nema nijedan istorijski spomenik, kaže naš arhitekta.
Na pitanje koja ga zemlja impresionira po svojoj arhitekturi, reći će Italija. U Francuskoj voli male intimne crkve za razliku od katedrala koje imaju za cilj da impresioniraju posmatrača.
- Kad bih tražio boga, tražio bih ga u nekoj malenoj crkvici, kaže.
Što se Venecije tiče, ona je za njega čudo. Nema automobila, čuje se samo šum vode i bat koraka, njihova gotika, smatra, nije hladna i siva, već gotika s osmehom. Suštinu arhitekture vidi u osmišljavanju zgrada koje će biti moderne a neće štrčati iz svog okruženja, biće umerene i neće zastareti za koju godinu. „Za mene je to najteži posao arhitekte danas. Teže nego napraviti zgradu aerodroma. Idite u Veneciju, tražite arhitektonski fakultet i železničku stanicu koju je napravio Skarpa, i znaćete o čemu pričam”.
Mirjana Sretenović
objavljeno: 28.03.2011
