Izvor: Press, 03.Jun.2010, 00:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Beograd me neće

Dva puta su odlagali moju izložbu u prestonici Srbije, i to bez ikakvog obrazloženja. Ja nemam drugi grad osim Valjeva. Ne volim nagrade, ne idem na prijeme, nemam odelo i nikad nisam stavio kravatu U Modernoj galeriji u Valjevu do kraja jula biće otvorena izložba crteža jednog od najcenjenijih srpskih slikara u svetu, Ljube Popovića. Valjevac, koji decenijama živi i stvara u Parizu, u intervjuu za Press otkriva da su njegovi prvi crteži >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << nastali u šupi u valjevskom naselju Brđani, gde se, zajedno sa roditeljima, doselio iz Bosne. Popović tvrdi da ga Beograd ne prihvata i da će valjevska publika imati priliku da premijerno pogleda crteže koje nigde nije izlagao.- Izloženi crteži nastali su za vreme studentskih dana, u periodu od 1952. do 1962. godine. Želja mi je bila da na taj način obeležimo 25 godina od osnivanja Moderne galerije, koja je jedinstvena ustanova u Srbiji, jer gaji ideje koje su isključivo potekle sa našeg tla i nema ničeg „uvoznog". Tako se rodila ideja da izložim crteže iz mojih studentskih dana, koje sam kasnije malo dorađivao. Zahvaljujući valjevskoj Modernoj galeriji, uspeli smo da vaskrsnemo Milana Popovića, Igora Vasiljeva i još mnoge koji su bili zaboravljeni. Svi su bili skeptični kada smo je pre četvrt veka otvorili, procenjivali su da ćemo je vrlo brzo zatvoriti. Moderna galerija je sada iznad Ministarstva kulture, koje u nju nikada nije uložilo nijedan dinar. Kultura je mnogo jeftinija u odnosu na autoputeve i „čuda" koja se zidaju, ona ne traži pare, već samo žar.
Da li u skorije vreme planirate izložbu u Beogradu?
- U Beogradu nikad nisam imao samostalnu izložbu. Moja izložba slika u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti je dva puta bila odlagana, i to bez ikakvog obrazloženja, tako da je očigledno da me Beograd neće. Nemam dovoljno slika za izložbu, a očigledno niko neće da plati osiguranje slika ljudima koji ih imaju u privatnom vlasništvu. Moje je da prodajem slike, a ne da pravim izložbe. Obično većina slikara ima svoj putujući cirkus, sakupe 30 slika, stave ih u kamione i sa njima obilaze ceo svet. Na mom spisku ima samo deset gradova u celom svetu u kojima sam izlagao. Što se tiče Srbije, moju umetnost su, izgleda, prepoznali samo Subotičani, gde sam jedino, pored Valjeva, imao samostalnu izložbu slika.
Kada i kako stvarate?
- Tajna slikanja je u biću. Nikad nisam želeo da budem slikar. Kada sam došao na studije u Beograd, nameravao sam da naučim da pravim plakate i da pišem slova i da od toga živim. Slučajno sam jednog zimskog popodneva počeo da mućkam neke boje, primetio sam da tu postoji neki svet i tada sam prešao na Akademiju. Nisam mislio da ću živeti od slika i da ću ih prodavati, to mi nije padalo na pamet. Prvu sliku mi je kupio 1962. godine tadašnji danski ambasador u našoj zemlji. Slika se zvala „Rađanje idiota" i bio sam šokiran time da neko želi da kupi moju sliku. Kada slikam meni je samo važno da skupim pozitivnu energiju. Najviše radim prepodne. Slikanje ne shvatam kao posao, iako me tretiraju kao profesionalca, već kao jednu ljubav. Svaka slika mora da ima energiju i ona mora da zrači. Ako je slikar sliku stvarao šest meseci, nemoguće je da se ne oseti energija.
Koliko su žene uticale na vaš rad?
- Žene sam počeo da slikam još na Akademiji, ali to nije nikakav novitet. Pariski Luvr je pun golih žena, tako da ja nisam ništa izmislio. Na ženskom telu ima puno boja, više nego na muškom. Muško telo je više studija mišića i pokreta, a žensko telo je jedna paleta različitih boja. Desilo mi se da sam izlagao u jednom zamku u Švajcarskoj, gde je predsednik regiona rešio da zabrani moju izložbu jer je smatrao da su slike čista pornografija. Kada sam mu objasnio da je Luvr pun golih žena, dozvolio je otvaranje izložbe.
Da li može da se živi od prodaje slika?
- U mom ateljeu u Francuskoj imam samo tri-četiri slike. Da bih napravio jednu sliku potrebno mi je dva-tri meseca rada, zavisi od inspiracije. Kada je završim sliku prodam i živim od toga, a onda počinjem da stvaram novu. Najskuplja moja slika prodata je na jednoj aukciji za 45.000 evra. Međutim, slike tek na tržištu dobijaju na ceni, dok ih ja prodajem po dosta nižim cenama. Ali, od njih može da se živi.
Zbog čega ne volite nagrade?
- U životu nisam dobio nijednu nagradu, niti ću pristati da je primim. Mislim da nije fer dodeljivati nagrade slikarima, jer su oni svi isti. Nagrade se dodeljuju književnicima da bi se bolje prodavale njihove knjige. Ne volim nagrade, ne idem na prijeme, nemam odelo, nikad nisam stavio kravatu. Mene to ne zanima. Ja ne želim da se dodvoravam publici. Da sam takav, crtao bih samo cveće...
Kakve vas uspomene vežu za Valjevo?
- U Valjevo sam se sa roditeljima doselio 1941. godine. Tu sam praktično progledao, celo detinjstvo mi je vezano za ovaj grad, za osnovnu školu koju sam učio po kafanama, jer su Nemci tada zauzeli škole. Prvi crtež sam još kao osnovac napravio u šupi, koju mi je otac sagradio pored kuće, gde sam imao i svoju malu biblioteku. Prve pare sam zaradio u valjevskom bioskopu, gde sam radio kao crtač i cepač karata u gimnazijskim danima. Ja nemam drugi grad osim Valjeva. Kada imam krize u slikanju, kada se zasitim svega, dođem u Valjevo. Ali, ja ovde nemam kuću, već odsedam u hotelu. Od Valjeva nikada ništa nisam tražio i sve što sam radio to je bilo iz ljubavi prema gradu u kom sam odrastao.    

Nastavak na Press...