Izvor: RTS, 29.Nov.2020, 06:57
Beč i Pariz brane Božić od "atmosferičnog" islamizma
Francuska i Austrija su ove jeseni otkrile da imaju sličnu nacionalnu situaciju sa islamističkim ekstremizmom. Međusobni interes je s obe strane podigao svest da je trend opasniji od aktuelnog stanja. U dve katoličke zemlje sada specijalci čuvaju crkve da bi nešto ostalo od Božića. Pre tri dana, austrijska Služba za zaštitu ustavnog poretka je objavila izveštaj za 2019. godinu, gde se islamizam proglašava najvećim bezbednosnim rizikom.
Već >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << četvrtu godinu za redom, austrijski "ustavobranitelji" pri Ministarstvu policije, odnosno analitičari jedine civilne obaveštajne službe (druge dve su pri vojsci, obaveštajna i kontraobaveštajna) stavljaju islamistički ekstremizam i terorizam na prvo mesto realnih pretnji po javnu bezbednost.
Iduće godine su izgledi još gori, što u kontekstu Izveštaja za 2019. znači ove godine koja sada završava i one koja počinje za mesec dana.
Odlomak iz zaključka: "Atraktivnost i privlačnost islamističkih ideologija, posebno onih salafističko-džihadističkog usmerenja, ostaju nedirnute. (...) Domaće islamističke grupe iz druge i treće generacije useljenika, kao i konvertiti, usvojile su Ideološke modele takozvane Islamske države i sad deluju lokalno i samostalno. (...) Radikalizacija se takodje obavlja lokalno, s posebnim naglaskom na "eho-komore" na socijalnim mrežama. Tamo se potencijalni teroristi ohrabruju u svojim namerama, dobijaju savete, inspiracije i crpe snagu za čin."
Prevedeno u kontekstu islamističkog radikalizma: Veliki uzori više nisu neophodni da bi neko postao mali urbani terorista. Dovoljan je digitalni krug istomišljenika, već spomenuta eho-komora u kojoj se o nasilju u ime islama razgovara onako kao što se u nekim drugima razgovara o receptima za nadevenu gusku.
Da li je pre četiri godine bilo drugačije?Izveštaj austrijske državne agencije za zaštitu ustavnog poretka za 2016. je još imao standardnu strukturu u kojoj se opasnosti od anarho-levice i ekstremne desnice smenjuju u kontekstu širih evropskih prilika.
Taj ritam je važio ne samo u Austriji, već uglavnom svuda u Evropi gde je demokratija bila tip vladavine. Šezdesetih i sedamdesetih su bili najopasniji levičari, osamdesetih i devedesetih su vođstvo preuzeli desničari.
U definiciji unutrašnjih bezbednosnih rizika, demokratska Evropa je stabilno koračala u ritmu leva-desna, desna-leva. Islamisti su na takvim listama, ako uopšte, imali marginalne pozicije, daleko ispod radikalnih zaštitnika životinja, vegetarijanaca, vegana i anti-vaksera.
Da bi se taj ideološki zabran, definisan kroz koncept "vlastitih izroda", otvorio i za definiciju drugih vrsta opasnosti, bila je potrebna temeljita društvena promena. Za Austriju, barem kada je u pitanju javna bezbednost, a o njoj je ovde reč, to se dogodilo u izveštaju za 2017. godinu, sa pogledom na prethodnu, 2016.
Do tada, islamistički terorizam je za Austriju bio granični fenomen, tek na trećem mestu rizika. Bio je definisan kao rubni ne samo u odnosu na društvo u celini, već i bukvalno, kao opasnost koja dolazi "s one strane" državne granice, tuđi hibrid koji je greškom uvezen u domaći zabran.
Ali predstava "uvezenog" je u međuvremenu postala upitna s oba kraja, društvenog i fizičkog.
Čiji su evropski islamisti?Za Francusku se "uvezeni rizici" odnose na njene bivše kolonije na severu Afrike, iako su nove generacije nekadašnjih doseljenika odavno postali domaći, barem što se državljanstva i jezika tiče.
U definiciji "uvezenih rizika" je Austrija bila primorana na veću kreativnost. Jedan od razloga je bio to što, za razliku od Francuske, nije mogla da se poziva na vreme od pre pedeset, sedamdeset ili više godina, i realno nije mogla da prebacuje krivicu na političare, od kojih dobar deo više i nije živ.
Da bi se u Beču priznao "uvoz" islamističke ideologije, trebalo je priznati niz pogrešnih diplomatskih poteza povučenih za vreme raspada Jugoslavije.
U prvoj deceniji ovog veka je islamistički import uglavnom tekao iz Bosne, a s obzirom na to da je Beč bio i ostao evropski najeksponiraniji mentor državne samostalnosti Bosne i Hercegovine, prezentacija problema je i terminološki postala izazov.
U Izveštaju austrijskih "ustavobranitelja" za 2014. godinu se nalazi do sada najdetaljniji prikaz o tome kako se islamizam kao ideologija s Bliskog istoka i iz Afrike unosi u Austriju na plećima, u mislima i srcima useljenika iz Bosne.
Ali, taj opis iz 2014. je stajao tek na trećoj poziciji, iza levičara, koji su u izveštaju te godine proglašeni najvećim rizikom po javnu bezbednost, i desničara, koji su tada osvojili izvrsno drugo mesto.
Formula za prezentaciju je u kasnijim izveštajioma pronađena tako što su reorganizovana dva principa, jedan politički i jedan strateški.
Politički, to je završilo tako da se Bosna i Hercegovina više nikada nije spominjala imenom, već uvek u kontekstu "Zapadnog Balkana", što je onda sasvim praktično uključivalo i Makedoniju, Crnu Goru i Srbiju sa njenim muslimanskim terotorijama, osamostaljenim ili ne.
Strateški, priznalo se - tek 2017! -da je opasnost od radikalnih tumačenja islama pretekla sve rizike koje domaćim društvima donose radikalni levičari, desničari i ostali domestifikovani nosioci haosa.
Mladi momci krvi i haosaOtprilike u isto vreme ove jeseni, sa samo nekoliko dana razlike, Pariz, Nica i Beč su postali mete terorističkih napada sa deset ubijenih - osam slučajnih koje su pobili teroristi, i dvojicom terorista koje je ubila policija.
Treći atentator leži, što zbog prostrelnih rana, što zbog kovida, u indukovanoj komi u bolnici. Barem je bio u takvom stanju, nedostupan policiji, do sredine novembra, kad su javne informacije o njegovoj sudbini presušile.
Napad u Parizu izvršio je osamnaestogodišnji čečenski izbeglica Abdulah Anzorov, rođen 2002. u Moskvi, izbegao s porodicom pre 12 godina za Francusku.
Atentator iz Nice, jedini koji je verovatno još živ, je dvadesetjednogodišnji Tunežanin Brahim Osui (Aouissaoui), tek ovog septembra pristigao kao izbeglica u Francusku.
Atentator iz Beča je bio dvadesetogodišnji Kujtim Fejzulaj, Albanac poreklom iz Severne Makedonije, rođen u Beču, momak koji je živeo od austrijske državne pomoći.
Niko od njih nema direktnu vezu sa islamističkom milicijom IS. Mladog Čečena su Francuzi spasili od opasnih Rusa, dok im je mladi Tunežanin ilegalno stigao iz nekadašnjih kolonijalnih teritorija.
Mladi Albanac iz bečkog terorističkog akta potiče sa "Zapadnog Balkana". To je termin koji se u austrijskim bezbednosnim dokumentima, onim za javno objavljivanje, eufemistički upotrebljava da bi se reklo nešto drugo: Da je sa stvaranjem islamskih državnih ili poludržavnih entiteta u Bosni, na Kosovu i Severnoj Makedoniji, Evropa sebi napravila lošu uslugu.
Berlin, Brisel, da li se čujemo?Najčešća teza koja se provlači kroz medije je ova: Pariz i Beč sada bolje razumeju prirodu islamističkog terorizma, ali u tom shvatanju ostaju usamljeni, no svejedno spremni na misionarenje među EU partnerima. U toj tezi verovatno ima previše optimizma iz nehata.
Posle evropske serije islamističkih terorističkih akcija u ovojoj deceniji, izjava "nikad više!" se prilično izlizala.
Nije li samo u jednoj akciji islamista u novembru 2015, u Parizu ubijeno 130 ljudi, ranjeno 680, od toga skoro sto teško? Kako to da taj slučaj nije doveo do društvenog preokreta ni u Francuskoj, ni u EU?
Što se Austrije tiče, državna Služba za zaštitu ustavnog poretka se te godine još mučila da radikalni islamizam uopšte rangira kao najveći bezbednosni rizik.
Šta se u međuvremenu promenilo, osim što je Al Kaida izgubila motivacionu snagu, a IS fizičke teritorije?
Promenila se ovdašnja percepcija počinitelja terorističkih akata. Evropski teroristi više nisu navođeni sa strane, od svojih velikih kolektivnih uzora. Oni više nisu ni tuđi ni uvezeni, već domaći i lokalno socijalizovani. Oni su evropska deca, "naša deca".
Bilo je toga i pre, ali sad se bolje vidi. Čak je i Tunežanin koji je napao katedralu u Nici bio Evropljanin, barem u jednoj od svoje dve egzistenciji. Živeo je delimično u Tunisu, delimično u Italiji, a ni tamo ni ovde nije upadao u oči kao musliman radikalnih pogleda.
U prvim novinskim izveštajima, posebno u anglosaksonskim medijima, isticalo se da je Brahim "pio alkohol". Ne da je bio pijan, već da nije imao religioznih problema da povremeno popije alkohol, kao što to čini pola milijarde Evropljana, neko više, neko manje; neko pre crkve, neko posle crkve, a neko i bez crkve.
Brahim je pio alkohol kao znak absolvirane akulturacije. Kad je prestao, upao je u katedralu u Nici i zaklao troje ljudi.
Kepel: "Atmosferični džihdizam"O novoj osovini Beč-Pariz nastaloj silom prilika ove jeseni, svedoči niz intervjua francuskih akademika, analitičara i autora koji se objavljuju u austrijskim medijima.
"Atentati u Parizu, Nici i Beču imaju istu mustru. Mi smo sada u novoj fazi koju bih nazvao atmosferičnim džihadizmom", kaže politolog i arabist Žil Kepel (Gilles Kepel), vodeći francuski stručnjak za poličtiki islam (Die Presse, 13.11.2020).
Ovako Kepel objašnjava "atmosferični džihadizam": "IS je funkcionisao kao mreža. On je daljinski upravljao svojim simpatizantima u Evropi. Kada je IS uništen, sve se promenilo. Sada influenseri kreiraju klimu u internetskim kružocima, raspredaju strategije i imenuju ciljeve - sve dok se jednog trenutka ne pronadje neko spreman da to i ispuni. To je više terorizam iza kojeg stoji električni kontakt i difuzna inspiracija, nego stvarna organizovana snaga koja vuče konce".
Ali, pita novinar Kepela, zašto Beč, kad Šarli Ebdo karikature nisu u Beču imale nikakvu atmosferičnu ulogu? To bi bio učtiv način da se francuskom sagovorniku postavi pitanje: "Da napadaju vas, to mi je jasno, ali zašto napadaju nas?".
Kepel: "Naravno, karikature u bečkom slučaju nisu igrale nikakvu ulogu, kao ni laicizam. Ali generalno je trenutno na delu snažna kampanja za osvajanje Evrope. Mnogi koji su deo tog difuznog pokreta dolaze sa prostora bivše osmanske imperije. A u takvom kontekstu je Beč istorijski neprijatelj. Kod Beča je 1683 slomljena najezda islama na Evropu, to se ne zaboravlja. Osim toga je napetost između Evrope i Erdogana prilično jaka. Pojedincima i ne treba da ih neko organizuje, sama atmosfera iz ohrabruje i inspiriše da krenu u ubijanje 'nevernika'."
Mišeron: "Prvo enklava, onda kalašnjihov"Drugi francuski specijalista za pitanja islamizma, sociolog Igo Mišeron (Hugo Micheron), govori o zatvorima kao "evropskim džihadističkim univerzitetima" (Die Presse, 20.11.2020).
Mišeron je proveo godinu i po dana kao istraživač i u četiri zatvora razgovarao sa ukupno 80 džihadista koji su služili vremenske kazne.
Mišeron: "Posle razbijanja IS-a, džihadizam je najpre uzeo formu izdvojenih enklava unutar evropskih gradova. Posle enklava, sledeći stepen su kalašnjikovi".
Njegova poruka evropskim društvima - nemojte džihadiste stavljati u zatvore, jer se tamo samo dalje radikalizuju; nemojte ih ostavljati na slobodi, jer ubijaju; nemojte ih proterivati, jer će vas samo više mrzeti; nemojte ih preodgajati, jer će se tek onda suprotstaviti; nemojte s njima raspravljati, jer će prevaspitati i vas; nemojte odbijati dijalog s njima, jer će vam tek onda njihovi napadi izgledati iznenadni i iz potaje.
Ukratko, kako dalje?To je pitanje bez odgovora. Za početak, Beč bi bio srećan da ima nešto što liči na Božić ove godine. Ali na božićnim misama će ove godine sedeti policija u civilu, za razliku od one u punoj opremi oko crkve.
Zvučalo bi kao novinarsko preterivanje, da nema uporišta u realnosti. Prema poslednjoj policijskoj verziji, Kujtim Fejzulai je nameravao da uđe u Crkvu svetog Ruperta i pobije što više ljudi u njoj.
Bio je delimično dobro informisan, misa je počela oko pola osam uveče, a on je pokucao kundakom na vrata u osam. Ono što nije znao je da je misa zbog kovida bila "prazna", samo sveštenik i tehnička ekipa koja se brinula o medijskom prenosu liturgije.
Nije znao ni to da su vrata bila zaključana vremenskim mehanizmom - da je pokucao sat kasnije, samo bi mu se otvorilo.
Osujećen u ulasku u hrišćansku bogomolju, Fejzulaj je trčao u krug oko nje i usput ubijao, pre nego što je sam ostao da leži ispod severnog zida Rupertove crkve.
.jpg)
