Izvor: Politika, 24.Sep.2011, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Balkan kao rijaliti-šou
Njujorškoj, londonskoj, berlinskoj i pariskoj gospodi ponekad se dopadnu naše balkanske egzotičnosti, rado će pogledati neki Kusturičin film, na primer. Pariske dame u tim prilikama tiho vrisnu, ah… Da bismo im ugodili, stavljamo na svoja lica balkansku masku, ratničkim bojama ukrašenu kopiju našeg pravog lica, i izvodimo im igrokaz balkanske istorije
Promena sistema je obavljena sa hepiendom.
Posle >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dugog iščekivanja stigao je i Džo Bajden, potpredsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Proverena je čak i kanalizaciona mreža važnijih beogradskih ulica, u slivnicima su čučali policajci. Mnogi su u nedoumici čačkali noseve, nisu mogli razumeti zašto treba toliko brinuti o nekom koga smo deset godina neprestano kudili. Stražareći u smrdljivoj kanalizaciji prizivali su u sećanje holivudske glumice. Sofiju Loren, Elizabet Tejlor, Đinu Lolobriđidu, koje su se s Titom vozikale u fijakeru i limuzini na Brionima. Viđali su ih još kao deca, u bioskopu, sve te seksi glumice. I zavideli drugu Titu što može da bude u njihovom društvu. Elizabet Tejlor i Merilin Monro – to je prava Amerika, a ne ovaj Bajden, kojeg mora, čameći u smrdljivoj kanalizaciji, da čuva.
Bajden je pak sa širokim holivudskim osmehom pozdravio beogradske političare koji su se na dočeku pojavili u odelima, dakako, prema najnovijoj italijanskoj modi. Neka vidi Amer da smo veći Evropljani od Nemaca i Francuza. Posle izvesnih natezanja i pogađanja usledila je svečana večera na kojoj je potpredsednik visoko digao čašu, pa se kucnuo i sa srpskim tajkunom koji je svoj prvi milion stekao u ratnim godinama, za vreme Miloševićeve vlasti i kojem je dugo bio zabranjen ulazak na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država.
Tako je okončana plišana revolucija. Bajden i tajkun su učtivo klimnuli jedan drugom glavom, kucnuli se čašama, a na ulicama su se, jedan pored drugog, našli bilbordi koka-kole i Ratka Mladića koji je poštovan kao nacionalni heroj.
Nekadašnja opoziciona inteligencija delovala je kao siroče, na simpozijume sad već odlaze ministri i državni sekretari koji se srdačno grle sa svojim zapadnim kolegama. Dugo stežu jedan drugom ruke, smeškaju se u kamere, prave se kao da je sve u najboljem redu. Ispostavilo se da je demokratija podnošljiva, treba samo umeti s njom. Oni koji su pre dve decenije naivno sanjali o slobodi, ostadoše bez Velikog Neprijatelja – imali su osećaj kao da su se ušetali u zamku slobode. Zastrašeno su ustuknuli, ućutali, njihova kritika je sve više gubila oštrinu. Nisu hteli ovakav kapitalizam, ali ipak ne negoduju, kako ih ne bi optužili za nostalgiju za socijalizmom. Još bi se pokazalo da su oni poslednji, tajni komunisti ili liberali, jer je i ta reč postala psovka, poput komunizma.
Tršćanski konobar, moj zemljak, dobro je uvežbao srednjoevropske manire, postali smo svi kao on. Smeškamo se sa srednjoevropskom elegancijom, otmeno se klanjajući pozdravljamo iz daleka pristiglog gosta, laganim plesnim koracima vodimo ga do unapred rezervisanog stola. Ponašamo se učtivo, nenametljivo, i uzdržavamo se od svakog vida familijarnosti. U srednjoevropskim kafeima poslužujemo goste u besprekorno belim rukavicama, dok u potaji sanjarimo o braći Rusima i o Putinu. I književnost se sasvim upitomila. Lako, takoreći iz zgloba, bezbrižno ispisujemo svoja dela, kao da u Parizu živimo svoj nehajni život.
Srednjoistočni Evropljani su, polagano, u svojoj slobodi, izgubili identitet. Uspomena na njega ponekad izbije iz najdublje utrobe, ali moramo je zatajiti, ili se praviti kao da je reč o bezazlenoj turističkoj atrakciji. Njujorškoj, londonskoj, berlinskoj i pariskoj gospodi ponekad se dopadnu naše balkanske egzotičnosti, rado će pogledati poneku numeru, neki Kusturičin film, na primer. Pariske dame u tim prilikama tiho vrisnu, ah, kako je samo čudesan, egzotičan ovaj svet. Da bismo im ugodili, stavljamo na svoja lica balkansku masku, ratničkim bojama ukrašenu kopiju našeg pravog lica, i izvodimo im igrokaz balkanske istorije. Sve je to, međutim, samo koketovanje, puka zabava, zadovoljavanje nostalgije salonskih globalista za folklorom. Na njihov zahtev ponekad im serviramo nešto i od toga. Bolje da tapšu takvim stvarima, nego da zaviruju šta se dešava u stvarnosti. Nije trebalo dugo čekati pa da se umesto imaginarne srednje Evrope i Balkana pojavi pravo lice, ono koje smo prvobitno najradije prikrivali. Lice koje rečito govori o tome da nacije i države sumnjičavo ili neprijateljski odmeravaju jedni druge, dok iz njih elementarnom snagom izbija nacionalizam i populizam. Ovo podneblje se s takvom žestinom okrenulo udesno da su ga zabolela krsta, jer je naumilo da se smesti desnije i od Zapada.
Sloboda nas je razotkrila, ogolila. Ono drugo lice, skriveno iza crta prilagođenih maski, ono lice, dakle, koje je komunizam silom, diktatorskim metodama prikrio, naše iluzije i ideali su našminkali zamišljenom srednjom Evropom. Srednjoevropski san, onaj koji su prosanjali Kundera, Konrad i Magris, najednom se raspršio. Raspršile su se i iluzije. Ispostavilo se da smo samo falsifikovali sopstvene biografije, inače, sve je ostalo po starom. Očevi su se odrekli svoje prošlosti, sinovi su se pak odrekli očeva. I sad tapkamo u mestu sa svojim izgubljenim iluzijama. Više se odgovornost ne može svaliti ni na socijalizam koji u mukama odumire, niti na sovjetsku imperiju koja je navodno otela srednju Evropu. Osvanula je sloboda, stigosmo do najteže etape puta, na kojoj smo se suočili sami sa sobom. Žmirkavo zurimo u ogledalo, u odraz sopstvenog lika. Tapkamo u mestu, ne borimo se više ni protiv komunističke diktature, niti za slobodu. Slobodni smo – priznajemo s izvesnom srednjoistočnoevropskom ironijom, pošto znamo da je i naša sloboda tek svojevrsna maska. Neka živi sloboda koja ne vredi ništa! Neka živi sloboda, dole jednakost! Dole jednakost, dole bratstvo! Stenjemo pod teretom slobode. Zlopatimo se pod slobodom. Cvilimo, ali zato i nadalje laganim plesnim koracima serviramo espreso u velikom srednjoistočnoevropskom kafeu, kao moj zemljak u tršćanskom San Marku. Srednja Evropa i Balkan su se otarasili svojih okova, a zajedno s njima izgubili su i svoju sudbinu. Kad bi ljudi čuli priču o nemačkom pukovniku i o Vladimiru, pukli bi od smeha. Izmišljena priča, rekli bi i odmahnuli, jer više veruju televizijskim rijaliti šou emisijama nego svakodnevnom životu. Tako je od srednje Evrope i od Balkana nastala – serija rijalitija.
Odlomak iz nove knjige eseja „Priče iz donjih predela“, u prevodu Arpada Vicka (Cenzura, Novi Sad, 2011.)
Laslo Vegel
objavljeno: 24.09.2011.
