Izvor: Politika, 18.Feb.2015, 09:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ateizam nije garancija vrline
Diskurs koji šire elite u Francuskoj je poznat: islam je religija mira, tolerancije i ljubavi. Ali, za sve to vreme, Francuska, širom planete, bombarduje muslimanske zemlje
Tog prepodneva, sedeo sam za radnim stolom i čitao jedan tekst o islamu, kad su, rafalno, počele da pristižu vesti o napadu na satirični pariski časopis „Šarli ebdo” i o ubistvu nedužnih ljudi. Zapisao sam „Sreda, 7. januar 2015. je naš 11. septembar. Ovo je tek početak”, kaže Mišel >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Onfre u razgovoru koji smo, prošle nedelje, vodili ekskluzivno za „Politiku”.
Još od svoje prve knjige „Stomak filozofa”, preko planetarnog bestselera „Ateološka rasprava” (Tanesi 2012. prevod Dana Milošević), do najnovijeg – „Strast zla”, Mišel Onfre ne prestaje da promišlja pitanja religije, filozofije hedonizma i ateizma. Sva ta pitanja veoma su aktuelna budući da je 11. septembar doveo do novih odnosa u svetu i ponovnog sukoba civilizacija, smatra. „Postoji blok judeohrišćanske civilizacije – Evropa i Amerika, nasuprot islamskom bloku. Naterani smo da biramo između jednog ili drugog – Kuran ili Biblija. Zato treba raskrstiti s religijom i preći na filozofiju!”
Mišel Onfre (Šamboa, Normandija, 1959), jedan od vodećih savremenih francuskih mislilaca iza koga stoji opus od preko 60 naslova, sebe predstavlja kao filozofa hedonizma, ateistu, levičara, antikomunistu i anarhistu. U razgovoru koji smo vodili elektronskim putem, na primedbu da njegova rečenica „7. januar je naš 11. septembar. Ovo je tek početak”, zvuči preteće, Onfre odgovara:
– Čini mi se da vodeći mediji u Francuskoj šire jednoumlje koje uništava narod i stvara jednu masu koja bez razmišljanja sluša ono što joj se servira. Među tim i takvim dirigovanim porukama su: islam je religija mira, tolerancije i ljubavi, imigracija predstavlja dobrobit za Francusku, zahtev da deca u školi istinski nauče da čitaju, pišu i razmišljaju predstavlja reakcionaran predlog, liberalno-kapitalistička Evropa je lek za sve – ona će rešiti problem nezaposlenosti, ostvariti mir među narodima i doneti napredak čovečanstvu. Ne tako davno i vaša zemlja bila je predmet takvog dezinformisanja, pojavila se tada etiketa – Srbija, fašistička zemlja...
Mi danas ubiramo ono što je posejano: sva ona poricanja u kojima smo živeli dovela su do toga da izroni sve ono što je potisnuto, i to u obliku islamističkih napada, opšte nepismenosti, uspona Nacionalnog fronta, masovne nezaposlenosti… Ovo što se desilo sa „Šarlijem ebdoom” je, na neki način, početak kraja judeohiršćanske Evrope. Nećemo saznati kako izgleda njen kraj, za to su potrebni vek ili dva, ali, u svakom slučaju, prisustvujemo početku tog kraja.
Šta nam govore karikature „Šarlija ebdoa”? Događaj o kome govorimo otvara i pitanje umetničkih sloboda. Poigravati se ili biti ciničan prema nečemu što je drugima sveto – da li i to predstavlja deo slobode?
Ja sam ateista, ali ne smatram da treba da vređam vernike kako bih se borio protiv njihovih uverenja: ja verujem u filozofiju, u razum, u razobličavanje mitova, ali ne i u uvredu koja predstavlja prezir, niti u crteže koji povređuju obične i skromne ljude. Sloboda karikature nije povlastica, to je sloboda koja treba da poznaje i pravo i zakon i moral…
U svojim knjigama pledirate za ateizam. Ali, da li ateizam može da predstavlja pretnju verskim slobodama i razlikama? Dok se hrišćani i muslimani ubijaju, šta rade ateisti?
Ateizam nije nikakva garancija vrline. Sovjetski režim, kao i režimi bivših istočnoevropskih zemalja su to zvanično bili, i videli smo šta se dogodilo… Reč je o religioznom duhu, a ateizam se ponekad doživljava i zamišlja kroz religiozni duh. Religiozni duh podrazumeva napuštanje razuma i potčinjavanje dogmi, a potčiniti se ateističkoj dogmi strašnije je nego biti vernik.
Kažete da, s vremena na vreme, iščitavate Kuran. Šta nam on saopštava o islamu i toleranciji? Budući da živite u zemlji u kojoj je islamska kultura veoma prisutna, kako vidite vezu između te kulture i muslimanskog nasilja?
Čitanje Kurana, Prorokovih hadita i Muhamedove biografije ne ostavlja nikakvu sumnju: u Kuranu postoje brojne ženomrzačke, falokratske, antisemitske, homofobične, ratničke sure koje pozivaju na klanje, odsecanje nosa ili odrubljivanje glave. Naravno, postoje i tri-četiri sure koje govore suprotno, ali mnogo je više onih koje pozivaju na masakr u ime islama. Često se dešava da muslimani ne poznaju delove tih tekstova i žive u jednom mirnodopskom islamu, ali, nažalost, u tim surama postoje stvari koje mogu da opravdaju nasilje koje danas gledamo. Vrednosti republike, slobode, bratstva, laiciteta, feminizma, nisu kompatibilne sa slovom islama.
Da li su napadi na „Šarli ebdo”, a kasnije i na prodavnicu košer hrane, čisto „francuska stvar” ili je to posledica svetske politike?
I jedno i drugo: u Francuskoj postoji jedna unutrašnja islamofilija i jedna spoljna islamofobija. Diskurs koji šire elite u Francuskoj je poznat: islam je religija mira, tolerancije i ljubavi. Ali, za sve to vreme, Francuska, širom planete, bombarduje muslimanske zemlje što stvara na hiljade nedužnih muslimanskih žrtava, a sve to pod izgovorom da se bori protiv terorizma. Takva spoljna politika ljuti Umat, planetarnu deteritorijalizovanu zajednicu muslimana koja je solidarna i odgovara na rat koji Zapad, svojim sofisticiranim naoružanjem, vodi protiv nje, odgovara na svoj način, kroz naizgled male ratove: terorizam, atentate, gerilu.
Da li je u ovom slučaju reč o terorističkom, političkom ili religioznom činu, ili, pak, o organizovanom kriminalu?
U tim stvarima mešaju se religija i mafija, Kuran i korupcija, prodaja oružja i lične neuroze, kao i organizovani kriminal i radikalna spiritualnost.
Ako govorimo o terorističkim akcijama na jednom globalnom nivou, zašto je Francuska sad postala žrtva?
Zato što je Francuska deo koalicije koja bombarduje muslimane širom planete. Niko ne preti Monaku ili Luksemburgu, Islandu ili Malti.
U pariskom nedeljniku „Poen” nedavno ste napisali: „Od Miterana do Olanda, preko Sarkozija, bombardovali smo muslimanske zemlje”. Ovde moram da primetim da nama nije lako da zaboravimo da je 1999. Francuska, kao članica NATO-a, bombardovala Beograd i Srbiju, jednu hrišćansku zemlju, i vraćam se na citat: „Te zemlje nam nisu direktno pretile – bombardovali smo Irak, Avganistan, Libiju, Mali, Islamsku državu, što je dovelo do velikog broja muslimanskih žrtava”. Da li je, kako neki smatraju, reč o „tragičnom nesporazumu” između muslimana i Zapada ili o dubokom političkom rascepu?
U Srbiji se, zapravo, protiv Srbije se odigrala jedna velika evropska liberalno-kapitalistička antinacionalna igra. Bernar-Anri Levi je u dobroj meri zaslužan za stvaranje slike maniheizma u Francuskoj, kad je „dobre Bošnjake” suprotstavio „lošim Srbima”! Ta liberalno-kapitalistička Evropa podržava sve što ukida nacije: islam je bio deo previranja tokom kojih su se raspali stari evropski narodi, eto, zašto Evropa danas prelazi preko njegove agresivne forme.
Umat, kao planetarna zajednica muslimana koja ne poznaje granice, služi interesima liberalnog kapitalizma koji, takođe, ne zna za granice i obrnuto. A sve to da bi tržište postalo slobodno, konkurencija rasla uz pomoć lumpen proletarijata koji pristiže tajnim putevima imigracije, a Evropa i njene gazde koračali ruku pod ruku. I krajnja levica učestvuje u toj igri protiv nacija i podržava islam koji, barem ona tako veruje, ubrzava proces raspada kapitala. Toni Negri, amblematični mislilac levice, takođe, pozivao je da se glasa „da” liberalno-kapitalističkoj Evropi…
Novi roman „Pokoravanje” Mišela Uelbeka događa se 2022. u Francuskoj koja dobija islamsku vladu. Koliko teza o islamizaciji Francuske može da bude realna?
Ovo je na prvom mestu knjiga o pokoravanju intelektualaca. Islam je u drugom planu, ovo je, najpre, roman o kolaboraciji. Zato se ne treba čuditi što su svi novinari kolaboracionisti i intelektualci koji kolaboriraju s masovnim medijima oštro kritikovali to delo koje naglas kaže ono što Francuska tajno misli, a što masovni mediji sprečavaju da se kaže i čuje...
Urednik, Redakcija za kulturu RTS-a
Neda Valčić Lazović
objavljeno: 18.02.2015.
Pogledaj vesti o: Pariz
