Izvor: Politika, 07.Feb.2011, 16:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Anikina vremena
Da su Bertolt Breht i Kurt Vajl živi i da ponovo pišu svoje slavne songove, oni bi zvučali kao pesme sa debitantskog albuma devojke koja nastupa pod imenom Anika. Radi se o mračnim, otuđenim moritatima prožetim ultralevičarskim političkim stavovima. Anika ih izvodi kao klon nastao manipulacijom ćelijama koje su pripadale hladnoj tevtonskoj lepotici Niko – fatalnoj ženi Rima, Pariza, Njujorka i Berlina 20. veka, i Ulriki Majnhof, predvodnici urbane gerile koja je nameravala da promeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet.
Džef Barou, muzički producent i osnivač legendarne trip-hop grupe „Portishead”, zaslužan je što je mlada Anika Henderson napustila novinarski posao i krenula da se bavi muzikom. Barou je u početku imao ideju da Anika bude pevačica u njegovom novom bendu „Beak”. Ubrzo je shvatio da devojka ima lični i artistički integritet koji joj omogućava da nastupa kao solo izvođač. Album „Anika” nastao je kao posledica takvog sleda stvari.
Šest od osam numera koje čine ovaj album su obrade napeva drugih autora. Specijalnim tretmanom su usklađeni sa Anikinim originalnim pesmama „No One’s There” i „Officer Officer”. Muzika je monohromatska – tamni zvuci cure sa ovog diska. Kao da dolaze iz nekog kabarea u kojem grupa užasnutih ljudi čeka najavljenu apokalipsu. „Ovo nije ploča koja se sluša, ovo je rupa u koju se upada”, rečeno je svojevremeno za Nikin album „Marble Index”. Isto važi i za ovaj Anikin.
Stih iz pesme „Yang Yang” Joko Ono: „Join us in revolution” izranja iz mora elektronskih zvukova koji po diktatu poludele ritam mašine pulsiraju na ovom albumu. Kad dotakne bubne opne pokreće niz davno zaboravljenih slika. Džon Lenon u kostimu Če Gevare, američki atletičari s podignutim pesnicama u crnim rukavicama na pobedničkom postolju Olimpijade u Meksiku, zapaljeni automobili na pariskim bulevarima, krvavi studenti ispod novobeogradskog podvožnjaka pojavljuju se u uobrazilji.
Rečenica iz intervjua američkog veterana iz iračkog rata Majka Prisnera: „The real terrorist is me, and the real terrorism is this occupation”, zakačena za kraj obrade Dilanove pesme „Masters Of War”, najbolje pokazuje kako Anika gleda na aktuelnu geopolitičku situaciju u svetu.
Drugi deo albuma „Anika” je još zanimljiviji. Specijalnim tretmanom pesama „Terry”, „End Of The World” i „Sadness Hides The Sun” – koje su nekad izvodile pevačica Tvinkl, kantri diva Skiter Dejvis i liverpulska folk heroina Greta En – Anika je otkrila amplitude jeze u čijem ritmu treperi svakodnevni ljudski život. Krunski dokaz koji potvrđuje preciznost ovog otkrića je njena verzija legendarne pesme Reja Dejvisa „I Go To Sleep”.
Na neustrašivom Anikinom debi albumu rok muzika je ponovo subverzivni element koji hoće da poremeti poredak stvari koji naturaju oni koji imaju političku, ekonomsku, vojnu, društvenu i svaku drugu moć. Zbog toga je dragocen i nesvakidašnji.
Žikica Simić
objavljeno: 17.01.2011.
