Izvor: Politika, 08.Nov.2015, 12:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Albanci se uzdržali od incidenata zbog glasanja u Parizu
Priština – Na ulazu stoji policajac koji, u mali beli blok, diskretno zapisuje tablice automobila koji se parkiraju na izrovanoj ulici koja vodi do prištinskog groblja. Zadušnice su i ovde se juče očekivao veći broj posetilaca, ali ovakva pažnja nije proteklih godina bila uobičajena. Ona je posledica kampanje u albanskim medijima o tome kako raseljeni Srbi planiraju da navedu i isprovociraju Albance da izazovu incidente kako bi ih, pred glasanje u Unesku, prikazali kao vandale.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Odmah iza kapije na grobljanskoj klupi sedi Aleksandar Janićijević, jedan od najstarijih srpskih stanovnika grada, doteran i ljubazno osmehnut.
„Dobro smo Dragica i ja, znate. Godine su prošle i nisu bile lake”, kaže onako usput, ne zanimaju ga izjave. Izlazak za zadušnice i na ovo groblje za njega je susret sa svojim gradom, s licima koja samo tada može videti i sresti. Dostojanstvo kojim je pobedio zlo i samoću zrači iz ovog čoveka u čijem bistrom i svežem umu živi ogroman broj uništenih činjenica jednog etnički očišćenog grada.
On je, verovatno, poslednji živi Prištevac koji je, kao dečak, dočekao kneza Pavla Karađorđevića kad je ovde otvarao novu zgradu Gimnazije. Čim je stigao autobus s raseljenima iz Beograda Aleksandar ih dočekuje kao da su mu došli u kuću.
Nekoliko godina pre tog davnog dolaska kneza Pavla u Prištinu je, iz Hercegovine, stigla porodica Smiljanić. Njihov potomak, Gordana, tri godine dolazi na ovo mesto i ne može da nađe humku svojih predaka. Danas je uspela: „Sve je bilo u vrzini, dođem tako i hodam, hodam kao izbezumljena okolo, tri godine”. Radila je u „Energoprojektu”, putovala po Africi, a trebalo joj je tri godine da pronađe dedu i baku, Spasoja i Maru, sada ispod njihovih slika gore dve velike voštane sveće, prvi put od 1999. godine.
Većina ovde nekog traži, jer onaj ko ne može da dođe, „zaduži” nekog od svojih sugrađana da pronađu spomenik i zapale sveću. To brzo kretanje i grozničavo čitanje imena, zavirivanje u polomljene spomenike i sklapanje rasutih imena i prezimena traje nekoliko sati. Jedan deo groblja je očišćen jedan, juče na zadušnice čisti, seče i reže drveće neko lokalno, albansko komunalno preduzeće. Pritisnuti pozivima, verovatno, nisu imali drugo rešenje nego da se pojave.
Tamo gde nije očišćeno, probijaju se kroz šikaru samo najuporniji i oni koji sigurno znaju gde se neki grob nalazi. I sveštenik prištinski Darko Marinković, koji deli samoću i izdvojenost svoje gradske pastve, traži nekog Krajišnika sahranjenog ovde i ne može da ga nađe.
„Svake godine je sve užasnije i užasnije. Godine prolaze vreme čini svoje, šta da očekujemo da može da se uradi od ovakvog groblja da se nekako zaštiti, konzervira, nije mi jasno. Sve buja, pa i ove velelepne zgrade oko groblja koje se podižu i koje zvrje prazne, ali to je život”, kaže Ljubiša Tanasković, direktor Galerije umetnosti, nekadašnjeg kultnog kulturnog mesta u gradu.
„U penziji sam, iako još obavljam funkciju direktora i čekam od 2009. godine da me neko razreši. Ne slikam, nemam uslova i snage, spremam izložbu Kosova i Metohija u delima likovnih umetnosti.”
Tanaskoviću je juče u Domu kulture u Gračanici vraćena slika „Gazimestan”, nastala decenijama ranije. Nju je u ovu ustanovu, odnekud iz Prištine, doneo neki Albanac uz obrazloženje da im se ne sviđa srpski spomenik pa su je „bacili na smeće”. Smeće se nakupilo iza spomenika porodice Ljamić, a rupa od NATO bombe, pored obnovljene kapele, još se vidi, nije zatrpana šibljem i rastinjem koje se u nju baca. Kod spomenika francuskim vojnicima stradalim 1918. vijori se na jarbolu francuska zastava, odmah do njega je spomenik srpskim ratnicima, ali srpske zastave nema.
Posle toliko vremena izlazak na groblja u pokrajini je postao neka vrsta događaja od javnog, društvenog značaja, čak i za Albance. Najveći je problem u Đakovici gde do sada gotovo nijedan dolazak nije prošao bez incidenata.
„Izveli su svu policiju koju su imali na ulice i nije bilo nikakvih incidenata”, kaže profesor Saša Đikić koji se javlja iz Petrovca, Ljug Bunar kod Đakovice, gde je parastos služio dečanski jeromonah Petar Rojević. Profesor Đikić, poreklom iz Đakovice, svoje javljanje završava rečima: „Da mi je da mogu da ponesem ovaj miris!”
Raseljeni iz Obilića bili su na groblju, pa su onda u Gračanici organizovali promociju knjige Dragoslava Ćetkovića i Branka Inića „Vek postojanja i razvoja kombinata Kosovo u Obiliću”, gde se govorilo o proizvodnji struje, o sudbini nekadašnjeg giganta i osnove razvoja ovog kraja.
Svako sa svojom mukom, idejom, mirisom i slikom zavičaja, čeka da se dođe, pa makar i na tih nekoliko kratkih i nedovoljnih sati.
Pogledaj vesti o: Pariz
.jpg)
