Izvor: Politika, 16.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Novi Sad iz Montreala
Pijanista je, rodom iz Montreala, a žitelj Novog Sada već dugi niz godina. Kada je bližnjima rekao da se seli u Srbiju, njihovu reakciju opisao je ovim rečima: "Znali su da sam lud a kada su čuli da odlazim, imali su za to i dokaze".
Kako je tokom života krotio 88 crno-belih dirki zabeležio je u knjizi "Umeće sviranja na klaviru" (u Americi objavljena 2003), a ovih dana pojaviće se i kod nas, u izdanju beogradskog "Klija". Za naše čitaoce kanadski pijanista i autor ove studije, Alan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Frejzer, otkriva deliće iz svog života...
Celo dečaštvo za njega je obeleženo vežbanjem na pijaninu sa privatnim učiteljem da bi, kako kaže, tek na akademiji prvi put otkrio da postoji i pijanistički zanat. Tada je oživeo čitav svet pun stručnih detalja (razumevanje polifonije, artikulacija, način slušanja) koji su učinili da klavir zvuči kao ceo orkestar. Vremenom predoseća da mora postojati još nešto...
– Na takmičenju u Montrealu slučajno sam, ako slučajno postoji u ovom svetu, upoznao pijanistu Kemala Gekića i pomislio – To je to! Takvu vrstu sviranja i fizičke organizacije tražim već 20 godina. Njegovo telo je potpuno posvećeno da proizvodi najveću količinu boja i virtuoznih zvukova iz magičnih dirki. Kada sam ga pitao da me poduči toj vrsti sviranja, pozvao me je u Srbiju, rekavši da požurim pre nego počne rat. Stigao sam 1990, potvrdio svoja uverenja, pronašao i svoju životnu saputnicu, i nakon poslediplomskih studija u Novom Sadu, postao Kemalov asistent.
Ne želeći da imitira Gekića već da poduči studente visokom muzičkom nivou došao je do stadijuma da svoje iskustvo može da prenese u knjigu. U njoj ruku pijaniste voli da poredi sa ljudskim telom (prsti su noge, šaka je karlica a podlaktica kičma). Priča nam da karlica (šaka) često "pada" jer se ruka toliko opusti da postane mlitava i tada je gotovo sa sočnim i toplim prelivima zvukova. Metod za koji se Frejzer u svojoj knjizi zalaže vraća šaku u zdravo stanje, omogućujući i prstima da rade i ruci da diše.
– Dosadašnja opsesija fizičkim aspektom sviranja klavira bacila je u senku stvaranje muzike. Kada studentima objasnim taj idealni spoj fizičkog i muzičkog, njihov zvuk se otvori i poboljša za neverovatno kratko vreme. Toliko urone u taj način rada, da se sam iznenadim i odjednom "buf" – taj mali zvuči kao veliki majstor!
Kao iskusan predavač Frejzer smatra da pedagog nije dužan samo da objasni. Pedagog je dužan da student shvata, da ima uspeh na kraju, da ovlada umećem. Ako jedno objašnjenje ne valja, proba treće, peto, sve dok ne "upali". Kako kaže, nekome ojačava svod ruke jer je suviše mlitav, drugom će reći da opusti šaku jer je prekrut. Za 180 stepeni različita objašnjenja za isti rezultat.
– Drugim rečima, nikada ne frustriram studenta. Na profesoru je da oseti kako taj čovek misli i kako taj čovek doživljava muziku, kaže pijanista koji često ima i po 50 različitih objašnjenja dok ne pogodi koji odgovara baš toj studentskoj glavi.
Ovako priča poklonik klasike ali i dobrog roka ("Bitlsi" mladalački uzor), koji svoj mir, pored muzike, pronalazi u liniji mišljenja istočnjačke filozofije. Prija mu učenje "četvrti put" gde uranja u specifičnu vrstu meditacije.
– Ovo učenje ne traži od čoveka da slepo veruje već da kroz proveru ličnog iskustva dođe do svog otkrića. Budi otvoren da iskušaš velike istine, daj im šansu i osetićeš stanje jedinstva u kojem hrišćanske vrednosti funkcionišu. Onda si postao čovek, mudro zbori Frejzer koji za sebe voli da kaže "nisam filozof, ja samo mislim".
U skladu sa svojom prirodom, Frejzer sluša stari džez, trenira tai či čuan i preferira hokej, žaleći što ovde nema prave zime. Ali...
– Ali ostajem ovde. Ova zemlja je na raskrsnici Istoka i Zapada i osećam da sam stigao kući. Ima ovde nešto. Često slušam žalopojke da mladi nemaju perspektivu a meni je ova zemlja dala sve. Da ostvarim nešto što ne bih mogao negde drugde. Onima koji se žale uvek ponavljam koliko ovde ima stvari kojih u Kanadi nema. Tamo nema, recimo, državne muzičke škole... Ovo je za mene otkriće – muzički raj.
Takvom stavu doprinela je i njegova neopterećenost borbom za život. Spokoj, za sada, nalazi u Beogradu gde je "život još uvek opušten a ljudski odnosi topli". I sledi, neko će reći, ta "pomerena" umetnička vizura:
– Živim skromno. Štaviše, podstanar sam. Jeste, mala mi je plata ali još niko nije umro od gladi... Ponekad i sam upadnem u krizu i pitam se da li da odustanem. Ali, ja sam se unapred odrekao i stana i dobrih kola. I, zadovoljan sam jer osećam da ima smisla ono što radim. Sam odlučujem kako ću doživeti ovaj dan. A ako neki dan baš i nije po mojoj meri, znači nisam spreman za pravu stvar. Uostalom, sve zavisi od ugla gledanja. Kao što znate, i sarma je skromno jelo, ali fantastično...
[objavljeno: ]
