Izvor: Politika, 22.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zle su stvari počinjene u naše ime
Redovno biva da ni Srbi, ni Hrvati ni Kosovari ne žele da budu okrivljeni ni za šta, da radije govore kako krivica leži negde drugde, piše Čarls Simić
Specijalno za „Politiku”
Vašington – U američkom časopisu „The New York Review of Books” Čarls Simić, ugledan američki pisac srpskog porekla, u tekstu pod nazivom „Stručnjaci okrutnosti” nedavno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je predstavio tri „sveže” objavljene knjige o zločinima koji su počinjeni u proteklih nekoliko decenija na teritoriji bivše Jugoslavije: Vojčeha Tohmana „Slično jedenju kamenja: Preživljavanje prošlosti u Bosni” (Wojciech Tochman „Like Eating a Stone: Surviving the Past in Bosnia”), Karle del Ponte „Gospođa tužiteljka. Suočavanja s najtežim ratnim zločinima i kulturom nekažnjivosti” (inače, objavljene na srpskom u izdanju „Profil knjige” i rasprodate) i Tima Džude „Kosovo: Šta svako treba da zna”.
Nije slučajnost što o ovim knjigama piše baš Simić: on redovno prati događaje iz regiona sa kojeg je potekao i čije ključne istorijske događaje beskompromisno i nepristrasno komentariše za američke kulturne časopise. I u poeziji koju piše Simić je politički opredeljen za jednu jedinu stvar: doći do istine, ma po koju cenu. U njegovoj, skoro objavljenoj, knjizi („That Little Something”) naći će se i pesma o „onima koji su zaduženi da počiste iza sebe”, koja počinje stihovima: Zle su stvari počinjene u naše ime. / Neko je oribao krv, / Dok odvraćamo pogled / I spremamo ćeliju za novi dan.
Ova pesma sadrži, zapravo, sve ključne tačke obimnog teksta u kojem Simić prikazuje tri knjige o zločinima u bivšoj Jugoslaviji: inerciju bezbrojnih pojedinaca da se bore protiv zla, moć nekolicine pojedinaca da odlučuju u ime naroda, poricanje istine, zataškavanje zločina, odsustvo želje za kritičkim preispitivanjem prošlosti. Simić svoj tekst počinje složenim fenomenom neprekidnog beščašća Povesti: „Ono što ujedinjuje mnoge zemlje u svetu, i one koje uopšte ne haju za ljudska prava i one koje izjavljuju da o tome brinu, jeste njihova nevoljnost da kazne svoje ratne zločince.”Jer, kako će u svojoj knjizi dokumentovati glavna tužiteljka Haškog tribunala, Karla del Ponte – u istoj meri su i ljudi sa balkanskog prostora, i oni sa najvećih političkih pozicija u svetu, zakopavali deliće istine, uz strašnu veru da je niko, nikad, neće iskopati. Simić će citirati odlomke u kojima glavna tužiteljka navodi da su takvi pritisci dolazili i od čelnih ljudi iz Srbije, Hrvatske, Vojske Kosova, Ujedinjenih nacija (Kofija Anana), dužnosnika švajcarske vlade, Džordža Tenita– šefa CIA..., i istaći da poput nekoliko sila iz zapadne Evrope i SAD ostaju nekažnjene za svoje zločine. Ponteova je bila odlučna i uporna u radu, mada, kaže Simić, ne pominje koje je i kakve kompromise morala da pravi.
Sve tri knjige su različite: reportaže poljskog novinara najpre su objavljene u poljskim novinama, potom u knjizi 2003, koja je sa poljskog prevedena na engleski 2008. Tohman je putovao kroz Bosnu i razgovarao sa brojnim preživelim ljudima, posebno sa ženama čiji su muževi ubijeni, a veliki deo vremena proveo je i ispitujući forenzičarku Evu Klonovskikoja će ispričati priče kakve ne mogu da se zaborave, trenutke kada je prisiljavala sebe da radi: „Kosti su kosti, samo je razlika ta što su kosti dece manje i kraće traju. Naišla sam na neke male kosti koje sam očekivala da ću naći. I igračku odmah pored njih – igračku Supermena. Morala sam da je stavim u plastičnu kesu. Držala sam je u ruci, a otac deteta je bio iznad mene. Osetila sam da ne mogu više da se borim. Počela sam da plačem.”
Čitajući knjigu Tima Džude (jednog od vodećih komentatora za balkanska pitanja i autora nekoliko knjiga o tome), Simić priznaje da je sa užasom shvatio da tek sada uči ono što ga nisu učili ni u školi niti kod kuće – koliko su krvavi bili balkanski ratovi u prošlom veku, ratovi u kojima je Simićev deda učestvovao, bio odlikovan kao heroj, a o kojima nikad nije pričao: „Bog zna šta je deda video i šta je radio u svim tim ratovanjima protiv Turaka i Albanaca, o kojima nikad nije pričao. Poznavajući ga kao dobrog čoveka, smatrao sam da su srpsko zapovedništvo i vojska tih dana bili plemenitiji nego ovi iz skorijih vremena, ali posle čitanja Džude više nisam siguran u to.”
Simić će kritikovati Džudinu verziju kratke istorije Kosova kao „nemoguću”, koju i mnogi materijalni dokazi sa srpske strane jasno osporavaju. I, opet će istaći ono večno osporavanje istine sa svih strana, jer „u istoriji gde je toliko mnogo žrtava i zlikovaca sa obe strane, irelevantno je pretvarati se da neko može da okrivljuje samo onu drugu stranu”.
Sve tri knjige Simić ocenjuje kao dragocene jer tragaju za istorijskom istinom o bivšoj Jugoslaviji i odbacuju izgovore sa svih strana. Jer, kako Simić kaže, redovno biva da ni Srbi, ni Hrvati ni Kosovari ne žele da budu okrivljeni ni za šta, da radije govore kako krivica leži negde drugde. Zato Simić postupa onako bi svako trebalo da postupi: da najpre preispita svoju prošlost i prošlost svojih bližnjih.
Svetlana Tomić
[objavljeno: 23/04/2009]
.jpg)
