Izvor: Politika, 18.Mar.2012, 14:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Važan mi je smisao u svemu što činim
Glumica priča o radu u Engleskoj, tumačenju „Malog princa” iz dva ugla, putovanjima u Afriku i Njujork, filozofiji života...
Filmska i pozorišna glumica i pevačica džeza i filmske muzike Ana Sofrenović prvi put se, prošlog ponedeljka, predstavila i kao reditelj pozorišne predstave u kojoj nije igrala. Na scenu Dečijeg kulturnog centra u Beogradu postavila je „Malog princa”, bajku za decu i odrasle. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Nedavno, na Festu je prikazan film „Doktor Rej i đavoli” u kome igra značajnu ulogu.
Rođena je 18. septembra 1972. u Beogradu u srpsko-britanskom braku.
Ima status slobodnog umetnika.
Od 1999. tri godine je živela u Londonu i glumila u više TV serija.
Svojim glasom ozvučila je i Karnegi hol u Njujorku.
Čemu Vas je, kao dete, naučio „Mali princ”...
Ničemu. Kao mala, samo sam gledala slike i vrlo teško razumela priču. Nije mi bilo jasno zašto se ona servira deci, jer to nije dečija priča. Ali kasnije sam shvatila da je to velika priča napisana za stariju decu i odrasle, iz velike nostalgije za detinjstvom, i o vrednostima u koja smo verovali kao deca.
... a kako ste ga sad režirali?
Tako što sam „Malom princu” prišla kao ideji, a ne liku koji ima biografiju i psihologiju. U režiji sam pokušala da ostanem verna Egziperiju i načinu na koji je napisao ovu priču. Odraslima sam namenila tekst, a deci ono što je Egziperi ilustrovao u slikama. Naravno, ne preslikavajući ih bukvalno na scenu već navodeći glumce da se zaigraju kroz teme o kojima govori „Mali princ”.
Šta Vam je bilo važno u vreme odrastanja?
Da poimam kako stvari funkcionišu! Kao i većini. Verovatno (smeje se, prim. aut.). Mene su jako rano otkrili u muzici. Imala sam tri godine. I od tada sam na sceni. Tako da, zapravo, život u kome nisam usmerena ka sceni – i ne poznajem.
O čemu nam pričaju „Doktor Rej i đavoli”?
To je film o američkom reditelju Nikolasu Reju koji je, između ostalog, režirao film „Buntovnik bez razloga” sa Džejmsom Dinom, i koji je, na poziv Ratka Draževića, političara zaduženog za filmsku umetnost, došao u Beograd 1964. sa zadatkom da režira film u Srbiji. U „Doktoru Reju i đavolima” igram Rejevu ženu Beti koja mu je bila velika podrška i sa kojom je želeo porodicu, ali nije uspeo.
Ko Vam je u životu bio orijentir…
Nikad nisam imala uzora te vrste. Doduše, na mene su uticali neki ljudi čiji pristup životu mi je bio blizak. Ali, nikad nisam funkcionisala na tom nivou.
...a kad je posao u pitanju?
I u poslu sam se klonila uzora. Naravno, ima mnogo ljudi koje poštujem, kao i onih koji su mi, od početka mog rada, bili dragoceni. To su Milan Vukotić koji je vodio amatersko pozorište „Teatar levo”, u kome sam bila od 16. godine pa do upisa na Akademiju i, posle toga, profesor Predrag Bajčetić, koji je vodio moju klasu na Akademiji. To su ljudi koji su me izgradili kao glumicu.
S kim ste bili u klasi na FDU?
Pored mene, tu su bili Katarina Žutić, Bojana Maljević, Rastko Lupulević, Rastko Janković, Ivan Zarić, Aleksandar Srećković, Nenad Jezdić, Isidora Minić, Milica Mihajlović, Srna Lango i Bojana Zečević.
Kako Vas je 1999. dočekala Engleska?
Otišla sam iz Srbije sa porodicom odmah posle bombardovanja. U Engleskoj je vladala normalna životna situacija, ali poslovno velika konkurencija i prilična džungla. Oko 10.000 glumaca živi samo u Londonu. Odlazila sam na audicije... To mi je bila velika umetnička, ali i životna škola.
U kom raspoloženju ste se vratili?
Vratila sam se početkom 2003. A pošto sam slobodan umetnik, trebalo mi je vremena da ponovo uđem u sve poslove. Prošlih godina sam mnogo putovala na umetničke radionice koje su se bavile istraživanjem glasa i interdisciplinarnog teatra u kojima učestvuju umetnici različitih profila. Veoma me zaokupira tema budućnosti živog nastupa u novoj digitalnoj eri.
Kako ste stigli do Njujorka?
Američka pevačica i kompozitorka Meredit Monk me je upoznala kad sam učestvovala u njenoj radionici 2005. A kad je raspisala audiciju za dolazak u Karnegi hol izabrana sam u konkurenciji 18 kandidata iz celog sveta.
Šta Vam je sad najvažnije u poslu...
Smisao. Zašto se nešto radi i zašto u ovom trenutku? I to ne samo u ličnom kontekstu već i šire. Hoću da znam šta znači projekat i van moje interesne zone. I to funkcioniše tako što pokušavam da pomirim ta dva interesa: lični i širi.
... a šta u životu?
Važan mi je smisao u svemu što činim. A to je i pomirenje vrlo različitih aspekata mog života. To je prosto nalaženje balansa, prave mere, između posla i privatnosti.
Kakve utiske imate kao ambasador kampanje Unicefa?
Afrika mi je u tom poslu bila veliko iskustvo. Koliko sam uspela da doprinesem uspehu te kampanje nije moje da procenim. Ali, ta kampanja pomogla je meni. Dovela me u situaciju da promenim odnos prema sopstvenom životu kad sam videla kako ljudi žive i kako se bore za život u uslovima koji su većini od nas potpuno nezamislivi.
Koliko menjate život tim ljudima?
Svaka im je pomoć važna. Ako jedna akcija spasi jedan ljudski život – vredelo je učestvovati u tome.
Zbog čega najviše žalite?
Nikad ne žalim, jer smatram da je to veliko gubljenje vremena. Mislim da je najvažnije živeti život najbolje što umete. Nikad nije kasno da postanemo ono što smo mogli da budemo. U svakom smislu. Dok živimo živa je i šansa.
Koje su Vaše želje i potrebe?
Da živim život koji je u skladu sa mojom prirodom. Jedini odnos na koji mogu da računam je promena. Kad sam to shvatila pokušala sam da život prihvatim onakav kakav jeste – potpuno nepredvidiv. Veoma mi je važan osećaj da živim – pun život.
-----------------------------------------------------------
Igram sa kartama koje imam
Koja je Vaša životna filozofija?
Da se čovek oduči od kukanja za onim što nema već da iskoristi ono što ima. Moj moto je: Igraj sa kartama koje imaš!
Koje vrline cenite kod muškarca?
Kod svih ljudi cenim iskrenost, inteligenciju, čestitost i posvećenost vrednostima u koje veruju.
Slavko Trošelj
objavljeno: 18.03.2012
