Izvor: Politika, 08.Okt.2011, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varvari unutar zidina
Reč kultura upravo sada vraća se na dnevni red američke, pa i britanske, sociologije i realpolitike, u sprezi sa pojmovima „beda“ i „strah“. Povodom nereda koji su zapalili Britaniju, premijer Kameron izjavio je da država neće tolerisati „kulturu straha”
Uoči prošlih američkih parlamentarnih izbora, primećuje Njujork tajms, u javnost i medije ponovo se vratila tema koju imenuje kao „kultura bede“. Zvuči dramatično da jedan od šest Amerikanaca >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << danas živi u bedi. A to je preko 46 miliona stanovnika države koja, godinama, važi za predvodnika upravo u kvalitetnom, prosperitetnom življenju. Pa ipak, na pomenutim izborima, paradoksalno, pobedila je desnica.
Ovog jula, u Velikoj Britaniji izbili su siloviti neredi, paljenja, krađe, vandalizam, izgubljeno je nekoliko života. Sve u najsiromašnijim četvrtima Londona, i nekoliko drugih gradova, gde živi veliki broj stanovnika koje britanska sociologija, ali i stanovništvo u celini, nazivaju uvredljivim imenom „potklasa“ (the underclass).
Generalno, ni američka nauka, ni praksa, ne barataju pojmom „kultura“ onako kako to radimo mi u Evropi. Stav Amerikanaca i Britanaca prema pojmu „kultura“ već dugo se očitava u njihovom uverenju da „nauka omogućava istinu oslobođenu od kulture, a kultura omogućava etnocentrične greške“.
Ipak, reč kultura upravo sada vraća se na dnevni red američke, pa ibritanske, sociologije i realpolitike, u sprezi sa pojmovima „beda“ i „strah“. Povodom nereda, koji su zapalili Britaniju, premijer Kameron izjavio je da država neće tolerisati „kulturu straha“, koju „izgrednici“ žele da nametnu kao formulu socijalnog dijaloga.
Vilijam Vilson, istaknuti američki sociolog sa Harvarda, da je i definiciju: „Kultura je način na koji pojedinci, u zajednici, razvijaju shvatanje o tome kako svet funkcioniše, i sistem odluka koje oni zasnivaju i donose na tom shvatanju.“ Vilson ilustruje kako to izgleda za veliki broj mladih crnaca, u američkim gradovima: „Ako ne usvojiš ’žestoko’ ponašanje, nećeš preživeti. Ako možeš da dođeš do oružja, nabavi ga. Ako upadneš u sukob, upotrebi ga.“ Očigledno, upravo ovaj obrazac primenjen je i u Britaniji, u julskim, urbanim, bunama.
Radnik Pol Mekgregor, na društvenoj lestvici tik iznad pripadnika potklase, u pismu upućenom listu Independent, kaže da se ta pobuna desila zato što su „potklasu“ prigrlili upravo oni koji određuju norme u našem društvu – kinematografija, televizija, časopisi, pa čak i intelektualci, pripadnici srednje klase, kolumnisti novina kao što je Independent:
„U savremenoj Britaniji vidimo sveopštu glorifikaciju ružnog i neodgovornog, i svega onoga što ’potklasa’ propoveda kao normu u ponašanju, načinu odevanja, govoru, muzici, literaturi i medijima. Sa druge strane, takozvane vrednosti ’srednje klase’, poslednjih 50 godina, izložene su neprestanoj ciničnoj eroziji. Zbog toga ne budimo iznenađeni kada se ponašanje ’potklase’ izliva i na naše ulice. Varvari su unutar zidina jer su im čuvari kapija predali ključeve.“
Po britanskoj vladi, ono što se desilo jesu kriminalna dela, sprovedena od strane kriminalaca. Čak hiljadu „izgrednika“ biće izvedeno pred sud. Ipak, ozbiljni posmatrači dobro vide da povod svemu nije samo asocijalno, kriminalno, ponašanje. Najviše vinovnika nereda pripada generaciji koja je stara između 16 i 30 godina, u kojoj je većina bez zaposlenja, i s daleko manjim izgledima, od prethodnih generacija, da uspe u životu. Dodatni bes u njima izaziva i besprizorno nagomilavanje ličnog bogatstva, koje sprovode društvene elite, pogotovo bankari.
Raden Krstinić, Madona, digital art, fotografija
Ova matrica pojavljuje se i u drugim delovima sveta. U Čileu, talas studentskih i srednjoškolskih protesta, gde na ulice izlazi i po sto hiljada ljudi, izraz je kako nagomilanih problema u školstvu tako i nezadovoljstva neoliberalnim modelom i ekonomskim posledicama koje on ostavlja na one slojeve stanovništva koji ne pripadaju ekonomskim elitama.
U Izraelu 200.000 ljudi, uglavnom pripadnika srednje klase, demonstrira jer su nezadovoljni stalnim povećanjem cena svega: kirija, hrane, benzina... Ali izraelski demonstranti posebno su nezadovoljni, s jedne strane, smanjenjima socijalnih programa a, s druge, sve većim jazom koji se formira između bogataša i ostatka stanovništva. Uznemirujuća spoznaja, da ovaj „jaz“ ubrzano postaje sve veći i veći, pojavljuje se, kao osnovni uzrok pobuna, i u Grčkoj, Španiji, Čileu, Indiji pa i Velikoj Britaniji. Naravno,i u Americi. Tamo je, danima, sve ozbiljniji talas osiromašenih Amerikanaca nazvan „okupirajmo Volstrit“, danima demonstrirao protiv besomučne otimačine koju Volstrit, danas, simbolizuje, za većinu ljudi, širom sveta. Razbijen je silovitom akcijom policije uz upotrebu, sada već obavezne, „prekomerne sile“.
Hiljade ljudi, u Španiji, demonstriralo je protiv finansiranja novcem izdržavanog budžeta, učešća pape Benedikta na Svetskom danu mladih. Pre nego što je stigao u Madrid, papa je, grupi novinara, koji su ga pratili u njegovom specijalnom avionu, rekao, pored ostalog: „Čovek mora da bude u središtu ekonomije, i ekonomija ne može biti merena samo po maksimalnim profitima koje ostvaruje, već mora biti merena po tome koliko doprinosi opštem dobru.“ Da nismo u postmodernom dobu, ovu izjavu Benedikta mogli bismoda pripišemo nekom mladom, ruskom revolucionaru, marksisti, sa početka 20. veka. Ali, ako danas, papa shvata kako funkcioniše svetska ekonomija, samo je pitanje trenutka kada će njegova pastva da donese jasne odluke. I krene da ih ostvaruje.
Jer, ako prihvatimo Vilsonovu definiciju kulture, logično sledi da kulturni obrasci, širom sveta, danas počivaju na spoznaji da ova planeta funkcioniše kao igraonica bogatih i superbogatih, i njihovih „lakeja“. Pri čemu reč „demokratija“ služi kao sveopšta mantra a, zapravo, i legitimacija za nesmetano funkcionisanje igraonice.Odluke koje iz toga proističu, po svoj prilici, biće zasnovane na priči koja se već skoro dva veka naziva „klasna borba“. Kako će, u jednom delu, izgledati strategije, i taktike, ove borbe, u 21. veku, pokazuju stalni masovni nemiri, i bune, širom sveta. Ali i sajber-bitke kao što je ona čuvena „Vikiliks“ bitka, u kojoj su, na potpuno nov način, napadnute neprikosnovene i zaštićene pozicije vladajućih elita.
Naravno, u svemu tome, postavlja se pitanje: kakav je naš kulturni obrazac, na početku 21. veka, onako kako ga definiše Vilson? Pre svega, čini se zastrašujuće istinitom tvrdnja Mekgregora, radnika iz Engleske, da su čuvari kapija predali ključeve „varvarima“ i zato, danas, „varvari kolo vode“.
Ta predaja ključeva, a zapravo otimačina, sa potocima krvi, kod nas se desila pre dobrih 20 i više godina. A to je mnogo, mnogo godina „varvarizma“.
Iz našeg primera, izvesno, sledi da savremeni „varvarizam“ iz temelja razara nekadašnji klasni poredak i uvodi poredak koji jeste poluturbo, poluretro, odnosno labava kombinacija plemenskog i feudalnog. To je besklasni poredak koji nema nikakve veze sa komunističkim obrascem besklasnog društva. On svu moć i bogatstvo koncentriše u jedan posto „atamana“,a sve ostalo je uzburkano more koje, smišljeno, prepušta hordama „varvara“, tim novim čuvarima ključeva, i njihovom specifičnom načinu talasanja. Izgleda da je tačno to što kaže engleski radnik Mekregor. „Varvari“ su prigrljeni. Namerno i sveobuhvatno. I eto ih svuda: na filmu, televiziji, pa i među intelektualcima, političarima, privrednicima, novinarima, estradnim zvezdama. Čini se, ideja je, da klase više i ne treba da postoje. Treba da postoji, ili bar da se prigrli, samo „potklasa“, i treba da postojesamo vladari. I „varvari“ kao avangarda.
U tom smislu, možda je upravo taj naš, kulturni obrazac ono što, u neposrednoj budućnosti očekuje Grčku, Španiju, Portugaliju, Britaniju, Francusku, Indiju, i mnoge druge države koje su ozbiljno prigrlile doktrinu neoliberalne desnice. Ali su i u ozbiljnom zagrljaju sa „varvarima“.
Ko može da zaboravi hladno, arijevsko lice, metalnoplave oči i crnu, zategnutu uniformu, norveškog varvarina, masovnog ubice, koji je poubijao desetine mladih ljudi, skoro po identičnoj matrici po kojoj to rade holivudski filmski „antijunaci“.
Sa druge strane, brzo će sto godina od Oktobarske revolucije. Tada je „kultura bede“, i to ona surova, ruska varijanta, sudbinu silovito, i u potpunosti, uzela u svoje ruke. Ostalo je istorija. Koja se, očito, ponavlja.
Stanko Crnobrnja
objavljeno: 08.10.2011.
