Izvor: Politika, 17.Jul.2013, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ustanak protiv profesora
Sve dok ne probudimo u sebi glad za znanjem i za estetski vrednim stvarima, bićemo samo siromašna i zavisna periferija Evrope, nesposobna za samostalnu akciju
Otprilike u istom momentu kada se bivši britanski premijer Gordon Braun obraćao u Njujorku Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, sazvanoj od strane srpskog predsedavača ovom organu, sa apelom da se svakom detetu na svetu omogući besplatno osnovno školovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i da obrazovanje bude u srcu nove razvojne strategije UN za period posle 2015. godine, u Srbiji se vodio mali medijski linč protiv jedne ni manje ni više nego profesorke jezika. U svojoj bogatoj tradiciji, Srbi su se uglavnom dizali na ustanak protiv Turaka, tako da je većina građana s nevericom posmatrala ovu nadrealnu scenu medijskog ustanka najnovije generacije protiv opasnog društvenog fenomena zvanog profesor. U mirnom moru novinskih naslova tipa „Ljubin dečko sa trudnom ženom i Ljubinom ćerkom u provodu“, dugo očekivanu buru konačno je pokrenulo obraćanje jedne profesorke svojim studentima na apsolventskoj večeri. Na Njuz netu bismo svi mi verovatno smatrali da ne postoji ništa logičnije, na stranicama „Politike“ pak dugujemo sebi odgovor na pitanje „kako smo uspeli da dođemo do ove tačke?“
Nakon devedesetih godina prošlog veka, koje su u kulturnom smislu pojeli skakavci, očekivali smo od novog demokratskog poretka da pospeši izgradnju društva koje bi počivalo na dobro utemeljenim vrednostima, odgovornoj eliti i angažovanom javnom mnjenju. Međutim, nova generacija političara nije razumela da, u situaciji kada je državna konstrukcija nedovršena i kada je većina balkanskih državica u stanju trajnog provizorijuma, jedino aktivna kulturna i privredna politika mogu nadomestiti taj hendikep. Umesto što se nakon 5. oktobra forsiralo rešavanje statusnih državnih pitanja pod nepovoljnim unutrašnjim i spoljašnjim okolnostima, trebalo je ulagati u obrazovanje, nauku i kulturu, kako bi nove generacije sa više znanja i boljom samospoznajom na kvalitetniji način rešavale probleme nasleđene još iz vremena komunizma. Upravo u ovim oblastima, čiji se značaj nije prepoznao i za koje nije postojao novootkriveni čarobni napitak i automatski pilot zvani „harmonizacija zakona sa pravom EU“, nastale su crne rupe u kojima se i dan-danas gubimo. Evo kratkog inventara štete koju smo ovakvim previdima sebi naneli.
Navodno je uveden „bolonjski“ sistem u visoko obrazovanje, ali osnovne pretpostavke za njegovo funkcionisanje nisu obezbeđene. Ostavimo ovaj put po strani činjenicu da desetak fakulteta u Beogradu ne može ni troškove grejanja da pokrije. Pod načelom uvođenja konkurencije na tržište obrazovanja, dozvoljeno je osnivanje privatnih fakulteta, iako se znalo da postupak akreditacije ne može biti adekvatno sproveden u uslovima slabih državnih institucija i da takvi fakulteti ne bi dobili licencu ni u karipskim zemljama. Niko se nije setio da mi, u stvari, nemamo tradiciju privatnih fakulteta koji, uzgred, ne postoje u ovom obliku ni u jednoj Francuskoj. Najveća izdavačka kuća gasi jedan od retkih društvenih naučnih časopisa, tako što direktor preko jednog dnevnog lista objašnjava da su se urednici drznuli da imaju honorare (?!). Većina novina je više-manje tabloidnog tipa i aktivnije se bavi događajima na „Farmi“, nego na svetskoj pozornici. Status Narodnog muzeja, Srpske enciklopedije, Viminacijuma i drugih referenci u društvu odveć je dobro poznat.
Uprkos ovako mračnoj slici, najgore bi bilo predati se rezignaciji i pomodarskom pesimizmu. Duh vremena (Zeitgeist), oličen u pomenutom događaju iz Njujorka, poziva na novu renesansu, što će se pre ili kasnije odraziti i u Srbiji, koja toliko toga ima da ponudi svetu. I vladajuće garniture će postepeno shvatiti da poluintelektualci, da se poslužim terminom Slobodana Jovanovića, baš kao i dvorski analitičari, deluju samo kao privremeni sedativ, ali ne doprinose iznalaženju rešenja za bilo koji društveni problem. Bez odgovorne elite, naš zajednički čamac koji se godinama ljulja rizikuje da se konačno prevrne, pa bi se u vodi našli od najmanjeg do najvišeg. Proces moralne i kulturne obnove, međutim, mora krenuti od same intelektualne i kulturne elite. Ukoliko ministar prosvete čeka da mu premijer kaže šta je obrazovna politika, a rektor univerziteta očekuje od ministra da mu kaže šta je najbolje za univerzitet, tu neće biti nikakvog napretka. Sve dok pored tri starlete i dve voditeljke nema bar jedne profesorke jezika, da makar u pauzama rijaliti programa ukaže na značaj jezika i kulture za formiranje svesnog, nezavisnog i odgovornog građanina Srbije, spavaćemo kao Trnova Ružica pod dejstvom otrova.
Sve dok ne probudimo u sebi glad za znanjem i za estetski vrednim stvarima, bićemo samo siromašna i zavisna periferija Evrope, nesposobna za samostalnu akciju. Tu „glad“, koja pojedinca i čitavo društvo tera da se konstantno bori i usavršava, najbolje je izrazio Mikelanđelo u svojoj čuvenoj molitvi: „Gospode, podari mi blagoslov, da uvek više želim nego što mogu da ostvarim.“
Glavni urednik naučnog časopisa „Izazovi evropskih integracija“
Nikola Jovanović
objavljeno: 17.07.2013.
Pogledaj vesti o: Nova godina
