Izvor: Politika, 21.Sep.2013, 22:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sve dok radim, osećam se srećno
Vrhunski sportista i ortoped priča o svojoj upornosti u sportu i medicini, intelektualnom nivou zlatne ekipe iz Minhena, dokazivanju u Belgiji, radu u hirurškoj reprezentaciji sveta u Kataru...
Sedamdesetih godina dr Nebojša Popović je, kao član Borca iz Banjaluke i selekcije Jugoslavije, bio jedan od najboljih rukometaša na svetu, a već šest godina jedan je od vodećih hirurga ortopeda na čuvenoj klinici „Aspetar” u Kataru, svojevrsnoj medicinskoj reprezentaciji sveta, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a istovremeno i profesor na Univerzitetu „Vejl Kornel” u Njujorku. Dobio je posebnu čast da 2015. na rukometnom Šampionatu sveta u Dohi bude predsednik Zdravstvene komisije koja će voditi brigu o 1.300 učesnika!
Rođen je 28. aprila 1947. u Prijedoru. Medicinski fakultet i specijalizaciju iz ortopedske hirurgije završio je u Beogradu.
Živi u Dohi (Katar). U braku je s Brankom, s kojom je u ljubavi od studentskih dana.
Kako ste ušli u sport?
Kao i svi klinci u Banjaluci mnogo vremena sam provodio s loptom u školi i na ulici. U 15. godini Miro Bjelić, tada igrač, a kasnije sekretar kluba, odveo me je na prvi trening rukometaša Borca i tako je počelo.
Šta je bilo presudno?
Upornost. Iako nisam bio ocenjen kao veliki talenat, prvi sam stigao do prvog tima. I to samo za šest meseci upornog treniranja!
Koju ulogu u timu ste dobili?
Od početka su mi govorili da mi je mesto na poziciji kružnog napadača, što mi je posebno bilo drago. Jer tada je najbolji igrač u klubu bio Jerolim Karadža, koji je igrao na tom mestu. To mesto u timu zadržao sam do kraja sportske karijere.
Kad ste osvojili prvi trofej?
Kad sam imao 20 godina i to ne s klubom, već sa državnim timom, na „Trofeju Jugoslavije” u Beogradu. Početak je bio težak. Pripreme sam počeo kao 15-16. član ekipe, a završio sam to takmičenje kao najbolji igrač turnira na kome smo pobedili svetske šampione Rumune!
Čime se posebno ponosite u sportu?
Kao što se istorija šaha deli na onu pre i posle Bobija Fišera – tako se istorija modernog rukometa može podeliti na period pre i posle Olimpijskih igara u Minhenu 1972. Mi smo na tom olimpijskom turniru prikazali toliko novih načina igre da je to i danas, četiri decenije kasnije, primer za ugled. Svetska federacija je našu generaciju, taj zlatni sastav iz Minhena, proglasila za najbolji državni tim sveta – svih vremena! Po analizi Nemaca presudan je bio intelektualni nivo igrača, a to nije bilo teško dokazati. Od četrnaestorice članova naše ekipe desetorica su završila fakultet. A ni mom Borcu nisam ostao dužan. Bili smo šampioni Evrope 1976!
Kad ste učili?
Za razliku od većine vršnjaka znao sam samo za rukomet i učenje, a za provod i slavlja nije bilo vremena. Meni je rukomet pričinjavao zadovoljstvo, a fakultet mi je bio obaveza, jer je bavljenje vrhunskim sportom bio samo deo moje mladosti.
Ko vam je „birao” fakultet?
Pre svih moji roditelji, a posebno otac, koji je bio lekar. I životno iskustvo oca mi je bilo dragoceno pri trasiranju mog puta u budućnost. Za sve što sam postigao kao hirurg dugujem zahvalnost i svim profesorima, a posebno Cvetku Rakiću sa Ortopedske klinike na Banjici u Beogradu. On je presudno uticao na moj razvoj i širom mi otvorio vrata sportske hirurgije. Njegovo znanje, saveti, kritičnost, a posebno ljubav prema poslu za koji sam se pripremao bili su dragoceni za sve što sam postigao u medicini.
Gde ste počeli karijeru lekara?
U Banjaluci. Tu smo oformili kvalitetan tim za hirurško lečenje povređenih sportista. Taj medicinski sastav je postao vodeći u Jugoslaviji. Međutim, izbio je rat! Znao sam da u toj situaciji sva hirurgija postaje – ratna.
Šta ste učinili?
Na sreću 1992. sam dobio poziv sa Univerziteta u Liježu da budem u njihovoj ekipi. Iako sam pre dolaska u Belgiju uradio 5.000 operacija kolena, morao sam iznova da se dokazujem. Još jednom, kao i u sportu, početak je bio težak. Ali, poučen iskustvom, znao sam da ću moći sve da postignem upornim radom. I uspeo sam. Tokom 15 godina rada u Belgiji izabran sam za profesora na fakultetu, pa za zamenika načelnika ortopedije i člana državne komisije za polaganje ispita iz ortopedije u Briselu. Imao sam tada utisak da sam dostigao sve profesionalne ciljeve koje sam sebi postavio pri dolasku u Belgiju.
I šta se dogodilo?
Dok sam pravio planove za završni deo hirurške karijere i za nove izazove, stigla mi je 2007. ponuda iz Katara da radim na novoj klinici „Aspetar” kao ekspert za hirurgiju kolena. Prihvatio sam poziv. Imam sve uslove za vrhunski rad.
Sad ste bez briga?
Ne baš. Hirurgija je vrlo odgovorno zanimanje. Uvek je u pitanju odgovornost i garancija. Pogotovo kad su pacijenti vrhunski sportisti sveta: svaka operacija je dodatni stres, jer radi se o vrlo važnim ličnostima, a traži se samo vrhunski rezultat.
Čime se još bavite?
Glavni sam urednik „Aspetarovog” sportsko-medicinskog žurnala zbog čega sam posebno srećan. Od skora vodim projekat o saradnji bolnice „Aspetar” s drugim institucijama u svetu. Posle naše posete Beogradu i delegacije Srbije Kataru, pred potpisivanjem smo sporazuma o saradnji između „Aspetara” i Republičkog zavoda za sport i medicinu sporta Srbije, kao naše referentne ustanove za istočnu Evropu. To će omogućiti mladim lekarima u oblasti medicine sporta u Srbiji da brže napreduju. Sve dok radim, osećam se beskrajno srećno. Uživam u svakom trenutku života.
-----------------------------------------------------------
Entuzijazam me ne napušta
Kad se okrenete, šta vidite?
Još ne svodim životni bilans. Imao sam sreće u životu da sam se bavio onim što sam voleo. Kad sam bio mlad, to je bio rukomet, a posle toga sportska hirurgija. Entuzijazam me i dalje ne napušta. Radim na vrhunskoj svetskoj klinici, okružen mladim kolegama kojima nastojim da prenesem svoje znanje i iskustvo, kao što je to nekada „lebdeći iznad mene” činio profesor Rakić.
Slavko Trošelj
objavljeno: 22.09.2013
