Izvor: Politika, 13.Sep.2010, 00:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srce na pločniku
Pit Molinari je u svet rokenrola stigao sa istih prostora iz kojih je došao i Korto Malteze. Malta, Egipat, Italija i provincijalna Engleska određuju taj predeo. Mada ih razdvaja skoro čitav vek, sudbina im je slična. Korta je žeđ za avanturom odvela na Karibe, pacifička ostrva, u Etiopiju i Samarkand. Pit Molinari se iz istih razloga zaputio u njujoršku četvrt Grinič vilidž. U tamošnjim klubovima je početkom ovog veka, uz >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pomoć muzike, tragao za „fantomom slobode” koga je sreo u Keruakovom romanu „Na putu”, autobiografiji Vudija Gatrija „Put ka slavi” („Bound For Glory”) i na pločama Boba Dilana, Ledbelija, Henka Vilijamsa i Fila Oksa iz diskoteke starije braće.
Kad se vratio u Četem, grad u delti reke Medvej (i u Engleskoj postoje delte), snimio je, u kuhinji svog mentora Bilija Čajldiša, muziku koja će se naći na njegovom prvom albumu „Walking Off The Map” iz 2007. godine. Stvar je odmah privukla pažnju. Magazin „Mojo” je u februaru 2008. godine proglasio Molinarija za jednu od osam najvećih nada rok muzike. Album koji je usledio „A Virtual Landslide” – sniman u čuvenom studiju Lijama Votsona „Toe Rag”, u kojem nijedna sprava za snimanje zvuka nije mlađa od 40 godina –potvrdio je očekivanja.
Najnoviji album „A Train Bound For Glory” snimljen je u Nešvilu. On predstavlja savršenu pedesetominutnu lekciju iz pop klasicizma. Pit Molinari nas vodi u vreme pre Bitlsa. Na repertoaru su pesme prepoznatljivih žanrovskih karakteristika – rani rokenrol, pop, bluz, kantri – obeležene atmosferom davnih vremena. Zvuči kao da Roj Orbison peva pesme Artura Aleksandera. Sa jedne savršen visok, skoro androgin, muški vokal, a sa druge pesme u kojima se iza starinskih šema prepoznaje autentični rokerski impuls.
Još od ranih solo albuma Rajena Adamsa nije napravljena ovako uspešna revizija muzičkih idioma iz kojih je nastao rokenrol. Pesme „Streetcar Named Desire” i „Little Lost Lonliness” kao da je Bob Dilan izgubio negde niz put, tokom svoje „beskrajne turneje”, pa ih je Pit Molinari pronašao i iskoristio kao sredstvo za demonstraciju duboke privrženosti bazičnim rokerskim principima. Slično važi i za bluz „New York City” i baladu „Minus Me”.
Da bi se razumeo Molinarijev artistički princip i njegova rokerska misija najbolje je pažljivo preslušati numeru „Heartbreak Avenue”. Ona počinje tamo gde se završava legendarna pesma Doka Pomusa „Lonely Avenue”. Ide se istim pločnicima po kojima „sustali ko psa srce svoje vuku”. Ne stiže se, međutim, na isto mesto. Pomusova pesma vodi u Bronks i španski Harlem, a ova Molinarijeva na imaginarno mesto koje postoji samo u uobrazilji pasioniranih rok fanova. Sestre Mekreri i „The Jordanaires”, grupa koja je pevala prateće vokala na Elvisovim pločama, pomažu da se put lakše prevali. Molinarijeva muzika omogućava da se veliki rokenrol san još jednom odsanja.
Žikica Simić
objavljeno: 13/09/2010
