Izvor: Politika, 08.Jul.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbin u Njujorku
Crpski tim kod Kipa slobode, to je velika čast, a čast je u Srbina skupa kao sam đavo
Evo, kuka i motika dignute su na Vuka Jeremića. Čovek je tek počeo da gradi veliku karijeru kojoj se ne vidi kraj. Sklon sam da nekako razumem njegovo poimanje hedonizma: nije se on prvi setio. Imao je dobre učitelje o tome zašto su u njegovom poslu dobri negacija skromnosti i razmetljivo čišćenje prazne blagajne. U ime države, u ime naroda. Za ime sveta.
Građanstvu ume >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da bude milo kad neko od naših „tamo“ postane veći nego što je ovde. I to za posao od koga ipak krupne vajde nema. Da nam odmah bude jasno: od toga što će Jeremić nešto preko 12 meseci sedeti na čelnom mestu Generalne skupštine, Srbiji neće biti bolje. Na toj stolici, Vuk će biti sopstveni delegat.
Šte će s dogoditi sa državnim ili nacionalnim ugledom? Pa, ništa, ili skoro ništa. Poslednju veliku Jugoslaviju tamo je predstavljao Lazar Mojsov, a onda se ona raspala. Pre nekoliko godina spiker Generalne skupštine beše Srđan Kerim, diplomata iz Makedonije. Niko od njih nije pisao istoriju, niti je ostavio svoj trag. Niti se istorija bavila njima, njihovim dometima i limitima. Osim uredne činovničke statistike i podatka da su se ti ljudi našli na jednom ugodnom ceremonijalnom poslu. I da su ga obavljali valjano, jer kako bi inače?
Prodavac paprika na mirijevskoj pijaci, iz Pečenjevca kod Leskovca, ovako vidi stvar: „Mlad čovek, svaka mu čast, postade on svecki presednik!“ Tako on za Vuka. Ono jest, navedena paprikarska dijagnoza nije ništa drugo do refleksija populističkog mita. Naši su najbolji, samo valja da nam bolji od nas to dopuste. Vuk je predsednik svega toga, godina – godina, vreme nema značaja. Krupna zasluga traži nagradu. Tek posle „velike diplomatske pobede“ napravljen je troškovnik.
Da su spoljni poslovi jako delikatna i skupa delatnost znali smo i ranije. U tim sferama, koje su misteriozne kao i svaka tajna služba s javnim odrazima, nije poznato šta se sve i kome plaća. Uostalom, zar posle 2000. godine nismo imali gomilu pijanih ambasada, a da ekselencije nisu ni znale u kojim su državama predstavljali ovu našu.
Ali, bar su uživali. Da se ne lažemo, takav je to posao. Borci za prevrat, draga bića novih lidera iz bircuza – dobijali su sinekure u egzotičnim mestima. Diplomatija više nije bila zanat, nego politika, stari vukovi su ustuknuli pred jurišnicima iz militantne dnevne politike. Tadić je formirao juniorski diplomatski pokret, sa idejom da tamo budu svi njegovi ljudi, kao uostalom i na svim drugim mestima.
O tome šta je Vuk Jeremić uradio za državu, ima ekstremno protivrečnih ocena. Tek će se znati kad ovaj mladi veteran obznani svoja iskustva o tome zašto nismo tamo gde smo mogli da budemo. I gde su tu njegove krupne zasluge a koje još veće brljotine. Ali, ako samo malo „posrbimo“ Kenedijevu patriotsku poruku naciji, možda je moguće reći: Više nije važno šta je Jeremić uradio za Srbiju, bitno ja šta ona može da uradi za njega!
O tome se govori ovih dana. Vlada je navodno našla i odobrila nešto para (više od dva miliona dolara), ali ispada da je to za Vuka i njegovu istorijsku misiju nedovoljno, čak malo. Izbio je skandal, tako prijemčiv za državu koja je već na ivici kolektivne bede. Paralele su neprijatne, i po Vuka i po tehničku vladu, koja stoluje samo telefonskim kontaktima. Finansijski kolaps nikako ne trpi rasipničke planove u stilu: siroma` sam al` sam mnogo besan!
Slučaj sa Jeremićevom njujorškom avanturom kazuje nam da je vladajuća elita zaista izgubila neke važne kontakte sa stvarnošću. Ako ih ima, ona ih ignoriše priznajući kao realnost samo svoj zatvoreni svet. Zar je zaista novom predsedavajućem UN potrebna preskupa svita, osim ako ta suvišna grupacija nema smisla u pokazivanju značaja V. J.? Cifre su vrtoglave, čak i ako se sume za razne bezvezne delatnosti prepolove.
stoga je vrlo zanimljiva polemika između partijskih kolega (Đilasa i Jeremića) koja pokazuje da ima teških napuklina i truleži u tobožnjem monolitu DS. Kad je Đilas javno opleo Jeremića za bezobraznu neskromnost i besprizornost, ovaj je odgovorio: Aha, a most na Adi? Koliko si dao za most na Adi?
Da li se to Tadićeva politička mladunčad igra sa svima nama, pokazujući da i posle političkih poraza nema snage za kontrolu njihove bahatosti? Tadić to ne može, više i ne ume čak i ako želi. Suviše je rezigniran da bi mirio pretendente na presto, a za to vreme otide lađa bez skeledžije.
Iz nje će se birani srpski tim iskrcati kod Kipa slobode, odakle će „svecki presednik“ krenuti u svoju jednogodišnju vladavinu. To je velika čast, a čast u Srbina skupa je kao sam đavo.
Ljubodrag Stojadinović
objavljeno: 09.07.2012
