Izvor: S media, 14.Mar.2010, 23:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Spreman za frak i Njujoršku filharmoniju

Čuveni osamdesettrogodišnji internacionalni maestro Kurt Mazur kaže: “Dirigenti se ne penzionišu, dirigenti umiru”. To apsolutno podržava i njegov više od pola veka mlađi učenik Vladimir Kulenović, Beograđanin koji se već desetak godina u Americi temeljno i na najvišem nivou sprema za frak i palicu. Roditelji mu kažu da je njome mahao još u dupku dok su mu puštali Vivaldijevu muziku, a on duboko veruje da je neće ispustiti dok je živ.

Jer, dirigovanje nije >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << posao, to je za njega smisao života, tvrdi Vladimir, trenutno najbolji student dirigovanja na čuvenom njujorškom “Džulijardu”. On je ovih dana posetio rodni grad, stigavši pravo iz Beogradske filharmonije o kojoj priča vidno ozaren:

– Duboko sam bio dirnut kada sam, prvi put posle deset godina, čuo kako zvuči ovaj zaista unikatan orkestar koji je mnogo napredovao. Toliko duše, pravog sentimenta, naboja i ljudskog iskustva ne mogu da zamislim ni na jednom drugom mestu. U Americi orkestri imaju veliku prednost zbog novca, oni mogu da zaposle najbolje muzičare na svetu, ali ovde se oseća pravo životno iskustvo i ogroman potencijal.

Naboj beogradske duše

Da upoznamo sagovornika: majka Snežana je pijanistkinja, profesor klavira u srednjoj školi, a otac ugledni kompozitor Vuk Kulenović, profesor kompozicije na Berkli koledžu u Bostonu. Vladimir je sa šest godina počeo da svira klavir. U Beogradu je završio nižu i srednju muzičku školu, upisao se na Akademiju, a onda 2000. godine otišao u Boston. Na Bostonskom konzervatorijumu diplomirao je klavir i magistrirao dirigovanje, da bi se posle upisao na Pibadi institut u Baltimoru. To je veoma prestižan dirigentski program, naročito zbog reputacije fantastičnog profesora Gustava Majera, kaže naš sagovornik.

– Dok sam studirao, bio sam zaposlen kao asistent Baltimorske opere i jedan od zamenika dirigenata Simfonijskog orkestra. Pošto sam nakon dve godine diplomirao, konkurisao sam za umetničku diplomu na Džulijardu, koja je najviši stepen obrazovanja za izvođače. Od trista prijavljenih, primljeno je nas troje. Imao sam veliku čast da od Fondacije Bruna Valtera dobijem stipendiju za dve godine na Džulijardu, koji je smešten u Linkoln centru, nadomak Metropoliten opere i Njujorške filharmonije. Nigde kao u Njujorku nisam imao prilike da upoznam i slušam toliko umetnika najvišeg ranga. A posebno mi se posrećilo da radim sa Rikardom Mutijem u Metropoliten operi, kao i da dirigujem na majstorskim časovima s Alanom Gilbertom, novim glavnim dirigentom Njujorške filharmonije – priča nam mladi dirigent.

Aspen – odskočna daska

Osim Džulijardovog nadaleko čuvenog programa orkestra, Vladimir kao najdragoceniji deo svog obrazovanja smatra dve godine rada s pomenutim maestrom Kurtom Mazurom, svojim najinspirativnijim mentorom.

– Kad Mazur diriguje, ushićeno priča njegov mladi kolega, važno mu je da muzičari sviraju kao da im od toga zavisi život. Njemu nije dovoljan čist profesionalizam, on traži život, a to je ono što sam prepoznao u Beogradskoj filharmoniji. Pošto sam letos dobro prošao na Verbije festivalu u Švajcarskoj, Mazur me je, sa još nekoliko dirigenata, pozvao na kurs sa bonskim Betoven orkestrom, s kojim sam imao koncert u oktobru prošle godine. To je bilo zaista fantastično! – oduševljen je Kulenović.

Najvažnija odskočna daska za dirigente u Americi je Muzički festival u Aspenu, na kome će ovog leta učestvovati i mladi Kulenović koji ne skriva radost.

– Znajući da je izuzetno teško ući na taj festival, strašno sam počastvovan što sam pozvan i što ću raditi sa direktorom Davidom Zinmanom. To će biti završetak mog formalnog obrazovanja, mada dirigenti uče dok su živi – dodaje on.

Na kraju, o suštini onoga čemu je posvetio svoj život, naš sagovornik kaže:

– U najboljem slučaju, dirigent i orkestar su jedna celina. Posao dirigenta je da bude posrednik između kompozitora i orkestra, da inspiriše. Mnogo zavisi od njegove kompetencije, samopouzdanja i stava. On treba da bude lider, najbolje nežni lider. S druge strane, ja kao dirigent mnogo mogu da naučim od orkestra. Nikada neću zaboraviti oboistu Kanadskog nacionalnog orkestra s kojim sam imao profesionalni debi 2006. godine u Otavi. Čim sam ga čuo, vreme je stalo. To je ono što hoću da kažem. Partitura zaista nije kraj učenja, sazreva se kroz iskustvo s ljudima. Zato i nisam izabrao karijeru pijaniste, nego dirigenta, s ambicijom da jednoga dana postanem glavni dirigent profesionalnog orkestra – kaže mladi dirigent.

Nastavak na S media...