Izvor: Politika, 07.Sep.2010, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preterana reakcija
Primeri borbe protiv neprijatelja u kojoj se šteta nanosila i samom sebi
Svet se danas, ipak, slaže bar u jednom – da u mnogo čemu preterujemo. Kao da jedino dok to ponavljamo – ne preterujemo.
Na sve strane se priča, na primer, o „prostiranju preko gubera”, izgubljenoj ravnoteži finansijskih i nervnih sistema. Kao i o tome da „drugi” sebe precenjuju a „nas” potcenjuju, da su i „među nama” prekomerne razlike i u pravima i obavezama i u primanjima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i davanjima. Pa i da prekomernim usredsređivanjem na suzbijanje protivnika pravimo preveliku štetu – sami sebi.
Ovo poslednje je ubedljivo obrazložio njujorški uticajni globalista Farid Zakarija. Amerika je „preterano reagovala” na terorističke udare izvedene 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington i tako, uz ostalo, preopteretila – sebe.
Otad su, u vreme administracije Džordža Buša – prenosi u „Njusviku” rezultate istraživanja objavljenog u „Vašington postu” – u SAD stvorene 263 organizacije za borbu protiv terorizma, budžet obaveštajnih službi je povećan (za 250 odsto) na bar 75 milijardi dolara, a u novom Ministarstvu domovinske bezbednosti zaposleno je 230.000 službenika. Taj novi sistem, nastavlja, emituje 50.000 izveštaja godišnje, 136 dnevno, a da se većina njihovih podataka može dobiti i običnim „guglovanjem”. U međuvremenu je i oko 30.000 ljudi zaduženo da prisluškuje telekomunikacije unutar SAD…
Pojačavanje mera nacionalne bezbednosti poremetilo je život – Amerikanaca, sugeriše autor. Najdrastičniji slučaj te kontraproduktivnosti je, navodi, zabeležen prilikom akcije za pomoć postradalima od uragana „Katrina” u Nju Orleansu, kojima je utočište oblikovano po uzoru na – zatvor u Gvantanamu.
Bilo je i ranije, zna se, sužavanja građanskih sloboda u ratna vremena. Obnavljane su po okončanju vanrednih stanja. Ali, dodaje Zakarija, ovo je rat „bez kraja”…
Slična su zapažanja i „Njujork tajmsovog” komentatora Frenka Riča. Rat protiv terorizma, podseća, neosnovano je proširen na Irak i tako podrio i imidž i spoljne bezbednosne interese Amerike, čije je građane prethodno obodrio smanjivanjem poreza. Nalazi, zatim, da su rat i potonja finansijska kriza iznikli iz istog – olakog prepuštanja poduhvatima koji obećavaju brzu vajdu a zapravo donose dugoročnu štetu.
Rat se ispostavio kao bumerang. Umesto da, kako je Vašington proklamovao (posle neosnovanih optužbi da Bagdad pravi oružje za masovno uništavanje), Iraku donese demokratski poredak, preneo je deo tamošnjih neprikladnosti u Ameriku – zaključuje autor, koji predsedniku Baraku Obami zamera što tom neželjenom efektu nije posvetio više pažnje u nedavnom obraćanju naciji povodom povlačenja glavnine snaga s najvećeg i verovatno najspornijeg bojišta današnjice.
Preterano žustra ili preterano uzdržana reakcija na događaje koji menjaju sudbinu nacije, regiona pa i sveta, šteti i drugima. Poprilično je primera borbe protiv neprijatelja u kojoj se šteta nanosila i samom sebi.
Prenaglašavajući spoljne opasnosti, sovjetski blok se raspao zbog zanemarivanja unutrašnjih prenapregnutosti. Zapadni savez je dospeo u krizu (oko Iraka) kad je vodeća sila preambiciozno pomislila da će je svi slediti na svakom, makar i proizvoljnom, koraku. Globalni finansijski sistem je doživeo lom kad se previše oslonio na samoregulaciju tržišta i spretnost astronomski plaćenih specijalista za poslove visokog rizika. Poverenje u vlasti je smanjeno kad se uvidelo da su previše radile u prilog sopstvenim izbornim i drugim potrebama a premalo u prilog opštim interesima. Tranzicioni sistemi su zapali u neprilike kad su preterivanja (isključivostima ili ustupcima) suparnika u borbi za vlast umanjila domete neophodnih reformi…
Odrediti pravu dozu reakcije na strateške izazove – ispada najveći problem današnjice. Najlakše je ono što se i mahom događa – preterivanje. Ono prevladava u kom god se pravcu krenulo.
Opstaje osećaj da se tako hita ka „pravoj meri”. Njeno postojanje, doduše, nikad nije potvrđeno ali je ona uvek bila inspirativna.
Iako, po ironiji cenjenog starijeg kolege „i dobroga može biti – previše”. Tvrdio je, na osnovu ličnog iskustva sedamdesetih, da pohvale „ističe se” i „naročito se ističe” kulminiraju ocenom – „uzalud se ističe”. Bio je, naime, dugo žrtva – preterane reakcije ondašnje vlasti, jer je bio „prerano u pravu”…
Momčilo Pantelić
objavljeno: 08.09.2010.
.jpg)
