Izvor: Politika, 17.Maj.2011, 23:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poniženi moćnik
U američkom sistemu je uobičajeno da se osumnjičeni, pogotovo ako je poznat, ponižava izvođenjem pred kamere sa lisicama na rukama
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Šef je gotov”, preovlađujuće je uverenje među zaposlenima u Međunarodnom monetarnom fondu, posle spektakularnog pada njegovog izvršnog direktora zbog seksualnog zlostavljanja sobarice u poznatom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njujorškom hotelu.
Ovo odslikavaju neformalne izjave nekolicine od oko 2.400 ekonomista i drugih stručnjaka koliko ih je na platnom spisku MMF-a, koji uglavnom rade u dve jedanaestospratne zgrade u centru Vašingtona. Zvanično, Izvršni odbor nastoji da u javnosti ostavi utisak kako potres na vrhu institucije ne ugrožava njeno funkcionisanje, uz pojašnjavanja nekih od senzacionalnih aspekata slučaja koje su mediji stavili u oštar fokus.
Tako je i činjenica da je Dominik Stros-Kan odseo u apartmanu „Sofitel” hotela, čija je tarifa 3.000 dolara za noć – više nego što radnici u nekim zemljama kojima MMF propisuje stroge mere stezanja kaiša zarade za godinu dana – pojašnjena informacijom da je račun prvo platio iz svog džepa, kao i da je dobio popust: da je račun za apartman od nekoliko soba, u kojem je samo prenoćio, iznosio samo 525 dolara.
Dok je u opticaju bila prva suma, Amerikanci su već bili izračunali koliki je njihov udeo u tom računu. Pošto je kvota SAD u MMF-u 17 odsto, boravak Stros-Kana u „Sofitelu” koštao bi njihove poreske obveznike tačno 510 dolara, dovoljno da impresionira prosečnog gledaoca ovdašnjih televizija, ili čitaoce novina. (Što se Srbije tiče, naš doprinos je u ovom pogledu zanemarljiv: samo 0,12 odsto).
Ono što je međutim glavni utisak ovog skandala, to je policijsko-sudski tretman ličnosti koja je smatrana jednom od najuticajnijih na svetu, kao direktor institucije ključne za stabilnost svetske ekonomije i finansija, i do juče sasvim izgledni novi predsednik Francuske, posle izbora u junu sledeće godine.
Iznenađenje je prvo što mu je uskraćena mogućnost da se, uz veliku kauciju (pominjane su milionske svote) brani sa slobode. Tužilaštvo i advokati Stros-Kana nisu uspeli u tom pogledu da se nagode (sudija po pravilu to prihvata). Tužilac je smatrao da je rizik da optuženi napusti SAD i više se nikad ne vrati veliki, s obzirom na njegov položaj i „njegove mogućnosti”. Takođe, tretirao ga je kao „prestupnika u povratu”, navodeći, ali ne obrazlažući detaljno, slične slučajeve iz prošlosti.
Pored kratkotrajne afere iz 2008. sa plavušom iz Mađarske, ekonomistikinjom Piroškom Nađ, koja mu je bila potčinjena, i koja je po njoj bila iznuđena, iz dosijea je izvučen i zataškan slučaj iz 2002, kada je navodno pokušao da siluje francusku novinarku Tristen Benon, koja je došla da ga intervjuiše. Ona ga tada nije optužila, ali juče je objavljena vest da se predomislila i da će to sada učiniti.
Izvršni odbor MMF-a je pod baražom neprijatnih pitanja zašto je 2008. relativno olako prešao preko afere sa Piroškom Nađ, koja je, odlazeći iz MMF-a sa velikom otpremninom, izjavila da je Stros-Kan „čovek sa problemom koji ga može učiniti nepodobnim da vodi instituciju u kojoj su pod njegovom komandom i žene”.
U glavnom fokusu je ipak policijsko paradiranje, sa rukama na leđima sputanim lisicama, između dva policajca u civilu, pred kamerama američkih i stranih medija. Pogotovo što je reč o izuzetno poznatoj ličnosti, a uz to i stranom državljaninu. Šta je sa njegovom „privatnošću” i „pretpostavkom nevinosti”?
Objašnjenje je da je „paradiranje” praksa američkog sistema, pogotovo kad je reč o poznatima, prestupnicima sa „belim kragnama”. Taj sistem ne razlikuje direktora MMF-a od dilera droge ili uličnog makroa. Reč je i namernom ponižavanju u tom momentu formalno nevinog čoveka (jer krivica još nije potvrđena na sudu), da bi se pokazalo da su pred zakonom svi jednaki, ali i da bi se impresionirala porota, koja u procesu, odmeravajući argumente i dokaze tužioca i advokata odlučuje da li je optuženi kriv ili nije.
U ovom slučaju obrti se zasad isključuju – maksimalna kazna koji bi mogao da dobije Stros-Kan, posle detaljnog opisa u optužnici onoga što se događalo u hotelskom apartmanu sada je 25 godina. Pogotovo posle prvih istražnih nalaza koji potvrđuju priču koju je o događaju ispričala žrtva, 32-godišnja sobarica, imigrantkinja iz Gvineje.
U takvim okolnostima njegov advokat, koji je svojevremeno branio Majkla Džeksona optuženog da je seksualno zlostavljao maloletnike, može da igra samo na kartu da li je sobarica na seks pristala ili ga isprovocirala.
Odbijanje kaucije Stros-Kanu protumačeno je i nepostojanjem ugovora u ekstradiciji između SAD i Francuske i u sećanje prizvalo slučaj poznatog filmskog režisera Romana Polanskog, koji je, optužen za seks sa maloletnicom, pobegao iz Amerike i sklonio se – u Francusku.
Milan Mišić
objavljeno: 18.05.2011
