Izvor: Politika, 01.Okt.2012, 19:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pol Oster: Krao sam iz svog života
Njujork, leto 2012.
Kao njegov junak, pisac-detektiv iz romana “Njujorška trilogija”, i on stoji nepomično iza prozora i posmatra kako prilazimo. Trenutak kasnije, otvara vrata i sa smeškom kaže da je prihvatio intervju jer je bio radoznao kako izgleda jedan srpski novinar. U svojoj kući u Bruklinu, srdačan i gostoljubiv, ne liči na zvezdu pariskog Salona knjiga 2010. kad je obezbeđenje moralo da se postavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << između njega i reke njegovih čitalaca…
Podjednako voljen od strane čitalaca i književne kritike, Pol Oster (1947) pripada samom vrhu savremene američke književnosti. Našoj publici poznat je po naslovima „Njujorška trilogija“, „Mesečeva palata“, „Bruklinska revija ludosti“, „ Nevidljivi“, „Sanset park“... Njegov novi naslov “Zimski dnevnik“ pojavio se krajem avgusta u Americi, nekoliko dana posle svoje srpske promocije („Geopoetika“, prevod Ivana Đurić Paunović). To je knjiga autobiografske proze koja zavodi sećanjima tela i raskošnom paletom ’čulnih podataka’ mladićkog i zrelog doba, ali i smelošću autora da demistifikuje svoj književni prosede.
N.V. U ovoj sobi napisali ste "Zimski dnevnik", vašu novu knjigu koja je najavljena kao autobiografski roman; ipak, čini mi se da je to više autobiografija nego roman.
OSTER: Jeste. Rekao bih da je to knjiga autobiografskih fragmenata koja se tematski manje-više vrti oko mog tela, istorije mog tela.
N.V. Prepuštate telu da vas vodi kroz sećanja.
OSTER: Da. Dosada nisam imao priliku da pročitam tako nešto. Učinilo mi se da je to dobar način da se organizuju činjenice i da uđem u materiju o kojoj sam hteo da govorim.
N.V. Vi ste to nazvali "katalogom čulnih podataka". Govorite o telesnim zadovoljstvima, o bolu, o fizičkom aspektu pisanja. Kažete da je pisanje fizički čin.
OSTER: Uvek sam imao osećaj da je pisanje nešto što proizilazi iz mog tela. Imam neki čudan fizički odnos prema pisanoj reči: pišući osećam kao da komponujem muziku. Rečenicu osećam kao muzičku frazu. Ova priča po celokupnoj strukturi podseća na fugu, sastavljena je od malih blokova proze. U jednom delu imam 5 a u drugom 60 godina, stalno prelazim s jednog perioda mog života na drugi.
N.V.Ako je ovo autobiografska knjiga, možemo li reći da je i autobiografija vrsta fikcije?
OSTER: Ne. Pisao sam i jedno i drugo: i autobiografska dela i romane. Kad pišem, osećaj je sasvim drugačiji. U autobiografskom delu svim silama se trudim da ispričam istinu, bar onu istinu koje sam svestan.
N.V. Ali kako možete znati šta je istina?
OSTER: U pravu ste. Pamćenje može da vara. Toliko toga se izgubi. Rekao bih da je osamdeset odsto mog života za mene nepoznanica, možda i devedeset, jer ne mogu da se setim šta se desilo. Čovek neke događaje pamti, a neke zaboravlja. Često ih i pogrešno zapamti. Ne možete da zamislite koliko sam se trudio da prenesem događaje baš onako kako ih pamtim. Ali to što pamtimo može biti naša iskrivljena vizija prošlosti. Ipak, dao sam sve od sebe.
N.V: U „Zimskom dnevniku“ ima mnogo intimnih detalja o vašem životu. Do koje mere pisac može da se ogoli?
OSTER: Ne znam. Sve je moguće. Ne vidim sebe kao izuzetnu osobu i ne mislim da je moj život posebno zanimljiv. Sebe doživljavam kao bilo kog drugog. Pišući o sebi, pokušavam da pišem o tome šta znači biti čovek. Moja lična priča nije mi toliko važna, ja tu nisam mnogo važan. Pišem o tome kako je živeti u ovom telu, ali to može da se odnosi na svakog od nas. Svi znamo da ćemo umreti, svi znamo šta je bolest, šta je bol. Svi smo preživeli duboku tugu, ali i trenutke velike radosti. Samo sam hteo da dočaram kakav je osećaj biti živ. Da nisam to iskreno ispričao, da sam pokušao nešto da sakrijem, ne vidim kakva bi bila svrha svega toga.
N.V. Moram priznati da ste vrlo iskreni. Ali uvek postoji granica. Možemo li reći da najvažniji momenti u životu ostaju uvek sakriveni?
OSTER: Možda. Postavljate veoma dobra pitanja i moram da razmislim jer o tome ranije nisam razmišljao. Možda je najvažnije kakvu interakciju imamo sa drugima. To nije sakriveno već vidljivo. Mislim da nas to određuje. Način na koji se odnosimo prema ženi ili mužu, deci, prijateljima, kolegama... Da li neko, na primer, ima bizarne erotske fantazije koje nikad nije ostvario? Da li je to, na kraju krajeva, toliko važno? Svi mi imamo sulude ideje, čudne misli prolaze nam kroz glavu, ali one su sakrivene, o njima ne želimo da govorimo. Niko o tome ne voli da govori. Da li je to zaista važno?
N.V. Nisam vam postavila najvažnije pitanje, a tiče se "Zimskog dnevnika". U tom delu koji nije knjiga fikcije prepoznajem fragmente iz vaše proze. Koji deo fikcije je fiktivan?
OSTER: Evo kako... Krao sam iz svog života za svoje romane.
N.V. Mnogo.
OSTER: Mnogo. Knjiga u kojoj sam to najviše radio je "Zaključana soba", treći deo "Njujorške trilogije". U tom delu je pasus u kom pripovedač opisuje kako je 1970. godine radio za američku komisiju za popis stanovništva. Ja sam radio taj posao, i to baš 1970. u Harlemu. Bio sam deo grupe koja je trebalo da obiđe građane koji nisu popunili formulare. To su ljudi koje popis nije zanimao, a Harlem je tada bio veoma surov, siromašan deo Njujorka u kom su živeli isključivo crnci.
Kucao sam na vrata i pitao mogu li da uđem. Neko bi me pustio, neko ne, a dešavalo se i da mi ne otvore. Vlada je plaćala šefa odeljenja po broju formulara koje ispune njegovi radnici. On mi je rekao, i to sam stavio u knjigu, da ako neko ne otvori vrata kad pokucaš, to ne znači da unutra nema nikog. U stvari, time je rekao: „Izmislite ljude.“
I ja sam to radio – izmišljao ljude, stotine njih. To sam stavio u roman, ali čineći to, došao sam do trenutka kad se pripovedač osvrće na biografiju i pita šta znači pisati o nekom drugom. To ima umetničku funkciju u knjizi i nije važno da li se desilo meni. Ako čitate roman, zašto bi vas zanimalo da li sam ja to doživeo.
N.V. Zanimljivo je da kažete da ljude koje ste izmaštali u romanima nisu tipični Amerikanci.
OSTER: Mnogi od mojih junaka nisu zainteresovani za američku trku za uspehom. Imaju druge ciljeve u životu. Čini mi se da traže temelje u stvarnosti u koju mogu da veruju. Kad sam završio jednu knjigu, Siri, moja žena, rekla mi je: "Ova knjiga će imati velikog uspeha u Japanu." I bila je u pravu. A jedan pisac je kazao da sam izmislio novu religiju – hrišćanski budizam. Pritom sam ja Jevrejin. Možda u tome ima istine. Ljudi tragaju za različitim načinima života. Čini mi se da je to stalno prisutno kod većine glavnih junaka u mojim knjigama.
N.V. Vaši junaci nemaju želja, ambicija...
OSTER: Ne svi. Za moje glavne likove možete reći da su pasivni, neambiciozni, kako god želite da ih opišete, ali oko njih su drugi ljudi koji žude za uspehom, novcem...
N.V. Za razliku od tih drugih ljudi, oni nemaju novac, ne žude za uspehom, često nemaju ništa, a to kao da im ne smeta.
OSTER: Bio sam u takvim situacijama kao mlad. Naučio sam da je moguće opstati, ali morate da pređete na drugi egzistencijalni nivo da biste to postigli.
N.V. Kad bi trebalo da napišete nešto o novcu s filozofskog aspekta, šta biste rekli?
OSTER: Postoji jedna knjiga u kojoj sam pisao samo o novcu. Zove se "Hand to Mouth" (Sastaviti kraj s krajem). Još jedna od mojih autobiografskih knjiga. Govori o tome kako sam se mučio kad sam bio mlad i nisam imao novca. Prvobitna ideja mi je bila da pišem o novcu s filozofskog aspekta. Onda sam shvatio da je bolje da ispričam priču o problemima koje sam sâm imao s novcem.
Dok sam bio u oskudici, doživeo sam čudno iskustvo. Baš kad sam ostao sasvim bez novca, umro mi je otac. Imao je samo 66-67 godina. Niko nije ni znao kad se tačno rodio. Tako sam neki novac nasledio od njega. Strašno je kad pomislim da mi je očeva smrt dala nov život, jer sam u to vreme bio u očajnoj poziciji. Taj novac - nije to bio neki veliki novac, ali ipak više nego što sam ikad imao – taj novac mi je kupio vreme. Vreme da pišem ono što sam želeo. Novac je velika i važna tema, jer kad ga nemate, samo o njemu razmišljate. Jedina dobra stvar kad imate nešto novca je to što ne morate stalno da razmišljate o njemu.
N.V. Za kraj, da podsetim na jednu lepu rečenicu iz "Bruklinske revije ludosti". Ne znam da li ću je tačno citirati; kažete da se u svakome od nas krije više ličnosti i da se one stalno smenjuju.
OSTER: Upravo tako. Nikad nisam neki lik, ili ličnost pojedinca, video kao nešto zauvek dato. Smatram da je svako od nas vrsta spektra, da smo poput muzičke skale ili svetlosnog spektra i osciliramo između dve krajnosti. Svi mi imamo više ličnosti u sebi. Mnogo ličnosti.
N.V.: Koliko? Koliko ličnosti imate vi u sebi?
OSTER: Verovatno hiljade, kad samo pomislim na sve one fiktivne karaktere koje sam stvorio, ima ih na stotine i svi su različiti. Svako od njih u sebi ima taj spektar ličnosti.
N.V. Kako ulazite u svest junaka?
OSTER: Najvažnije je da se prepustite, da zamislite neki drugi život, neko drugo biće. Naravno, tokom tog procesa mnogo crpite iz sopstvenog iskustva, ali to je ipak plod mašte. Devedeset osam odsto onoga što pišem izmišljeno je. Povremeno upotrebim detalj koji sam primetio kod nekog. Na primer, vaš ručni sat. Može da mi se dopadne i da ga stavim na ruku neke heroine ali to nije toliko važno. Pozajmljujete iz realnog sveta, ali, da biste stvorili uverljiv lik, morate da zaboravite na sebe. Sam pisac mora da nestane, da se stopi s imaginarnim likovima. Pisanje ima mnogo zajedničkog s glumom - glumac koristi svoje telo da bi u njega ugradio imaginarno ljudsko biće. Pisac za to koristi penkalo i maštu. Kad u romanu pišem u prvom licu, kao da postajem ta osoba, isto onako kao što se glumac poistovećuje sa likom koji otelovljuje. Pisac treba da se odrekne sebe a potom sjedini s drugim.
Neda Valčić Lazović, Urednik rubrike, Redakcija za kulturu RTS
Iz serije „Savremeni svetski pisci“, prevod Jasmina Ristić
objavljeno: 30.09.2012.
Pogledaj vesti o: Nju Jork
