Izvor: Politika, 08.Nov.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pazolini je mislio da je nedodirljiv
Kao klinca su me poslali u katoličku školu i zamislite dvadesetpetogodišnju kaluđericu iz Španije koja liči na Andželinu Džoli, a mora da se stara o pedeset manijaka
Specijalno za Politiku
Beč – Ejbel Ferara je gost ovogodišnjeg Vijenala na kome predstavlja „Pazolinija”, svoj film o poslednja dva dana života kultnog italijanskog režisera, pesnika, esejiste i scenariste ubijenog pre 39 godina. „Pazolini” je jedan od dva biografska filma koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je Ferara snimio u tesnom vremenskom razmaku.
Drugi je „Dobrodošli u Njujork”, film o padu Dominika Stros-Kana, sa Žerarom Depardjeom u glavnoj ulozi. U filmu o Pjeru Paolu Pazoliniju Ferara pokušava da se približi jednom od svojih idola, čiji je život, eseje i poeziju studirao pune dve godine pre početka snimanja. Ferara poseže za originalnim tekstovima, pesmama i skicama, čak rekonstruiše i nekoliko scena iz „Sala, 120 dana Sodome”, koje narušavaju estetiku filma preterano ambicioznim nastojanjem da preslikaju erotski duh originala. Vilem Dafo tumači ulogu ubedljivo, a njegova optička sličnost sa Pazolinijem postignuta je i kroz mogućnost da u filmu nosi rediteljevu autentičnu odeću, obuću i naočare iz sedamdesetih.
Kako se odlučujete na to do koje mere ćete ići u eksplicitnost pri snimanju filma? Početnih petnaest minuta „Dobrodošli u Njujork” je veoma intenzivno, baš kao i scene oralnog zadovoljavanja u „Pazoliniju”.
Glumice su znale su šta ih čeka jer je postojala jasna vizija kako će priča teći i shvatile su šta Žerar radi. Nema tu nikakve filozofije – u pitanju je jednostavna scena sa profesionalnim prostitutkama i kamera prati šta se dešava. Što se „Pazolinija” tiče, snimanje je smešteno u 1975, pa sam na umu stalno imao okolnosti od pre 40 godina. Predstavljamo stvari onakvim kakve jesu i nema poente u lažiranju stvarnosti, a Pazolini je u svom romanu „Petrolio” na četrdeset stranica vrlo detaljno opisao seriju „oralki”, tako da s te strane nije bilo teško pronaći par ideja.
Koji je razlog za koncentraciju filma „Pazolini” na poslednja dva dana njegovog života?
Možda najviše zbog toga što se neprekidno nalazio u pokretu. Tih poslednjih dana Pazolini nije bio svestan kratkog vremena koje mu je ostalo. Bio je ubeđen u svoju nedodirljivost, jer je bio alfa mužjak koji je mislio da može da se snađe u bilo kojoj situaciji.
Šta je to što vas privlači ka ekstremnim ličnostima?
To spada u opis mog posla, jer ako snimam film o nekome, ta osoba mora da me zaintrigira. Moja današnja filozofija je da ako izabereš put nedodirljivosti, moraš biti spreman na posledice. Ili ćeš završiti u jarku ili u zatvoru. Ako zlostavljaš ljude i nasrćeš na žene, ako si na pogrešnom mestu sa pogrešnim ljudima, prihvati mogućnost da ćeš dobiti robiju, da će ti propasti karijera ili da ćeš možda nestati sa lica zemlje, ali ne tako što ćeš umreti od srčanog udara. I zato, u izgradnji radnje oko svakog od tih ekstrema se otvara pregršt pitanja: u čemu je poenta, šta žele, kakvog su morala, na šta su spremni i najinteresantnije – kakav im je odnos prema zakonu, odnosno koji su njihovi lični zakoni.
Kako vam polazi za rukom da snimate biografske filmove sa distance, bez osude i poruka toliko tipičnih za holivudske filmove koji nastoje da nam objasne šta je „dobro”, a šta „loše”?
Kakvu poruku o Dominku Stros-Kanu i Pazoliniju možete da pošaljete gledaocima? Ti ljudi su živeli svoje živote kako su hteli na isti način kao što mi živimo naše. I ko sam ja uostalom da ih osuđujem? Radio sam mnogo gore stvari. Nije da ja nemam svoje mišljenje o njima kao ljudima, ali to je nebitno. Kada snimam, moje mišljenje prestaje da bude bitno – imam ja, hvala na pitanju, predrasuda – ali mi uopšte nije cilj da to prenesem na film. Neka svako donosi svoje zaključke.
Jedna od vaših najčešće citiranih izjava je „pravljenje novca me neće promeniti, osim što možda više neću nikome otvoriti vrata”, iz jednog intervjua koji ste dali „Gardijanu” pre četiri godine. Zašto je to vaša filozofija i zbog čega se toliko ljudi u njoj pronalazi?
Nisam siguran ni da znam šta to znači! Tresnuo sam glupost i ostao živ! (smeh) Za mene su intervjui gubljenje vremena, što je možda moja najviše citirana izjava! Kao autor si stalno u pokretu, nemaš vremena ni za šta i nađeš sebe kako lupetaš gluposti. Evo vam primer iz „Pazolinija” u kojem na početku i na kraju filma pokazujem autentične situacije iz intervjua koji režiser, svega šest sati pre svoje pogibije, daje italijanskom novinaru Furiju Kolumbu. On u jednom trenutku kaže: „Daj mi malo vremena da razmislim, ostavi mi pitanja i obradiću ih pismeno.” I on je isto bio u situaciji da se nikada nije dugo nalazio na jednom mestu. Kao inovativan reditelj koji je išao do ekstrema, bio je ubeđen da mu opasnost za kojom je tragao, i koja ga je naposletku ubila, ne može ništa.
Nalazimo se u Beču u kome trenutno teče retrospektiva Džona Forda, najvećeg irsko-američkog reditelja. Manje je poznato da niste samo italijanskog, već i irskog porekla. U kojoj meri se ta irska polovina reflektuje u vašim filmovima?
Svi filmovi koje sam snimio imaju nekakve veze sa mojom majkom. Naravno da ne mogu da je krivim za svoju ovisnost o drogama i siguran sam da to nikome ne bi pomoglo (smeje se), ali ona je negde u svemu što sam snimao. Obrni-okreni i jedna i druga strana su obojene katolicizmom, a kada pogledaš, najbolja umetnost je bila inspirisana crkvom jer je crkva imala monopol nad svime i svima.
Kao klinca su me poslali u katoličku školu i zamisli ti sada dvadesetpetogodišnju kaluđericu iz Španije koja liči na Andželinu Džoli, a mora da se stara o pedeset manijaka. Svaki dan je sedela i plakala. I misliš li da me je škola stvarno naučila spiritualnosti? Sećam se čemu mi je služila religija kada sam bio na drogama – da se molim da će se moj diler pojaviti na vreme. Kada sam prestao da se drogiram, postao sam budista.
Marina D. Rihter
objavljeno: 08.11.2014.
