Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Sep.2016, 19:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Njujork posle bombi, red, mir i humor
Ovog ponedeljka ujutru, moja devetogodišnja ćerka se sama probudila za školu. Bunovna me je dočekala u kuhinji sa mobilnim u rukama koji još uvek svetleo. „Neki čudan alarm, mama“, rekla mi je. I onda dodala „Molim te kaži telefonskoj kompaniji da ovaj mobilni koristi dete. Da me više ne plaše“. Par minuta pre osam, većina stanovnika Njujorka koji imaju mobilne telefone je istovremeno primilo istovetnu poruku.
Piše Marija Šajkaš
Ljudi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << su kasnije pričali o prepunim autobusima, kancelarijama i supermarketima u kojima je unisono odzvanjao zvuk alarma. Njujorčani, naviknuti na buku u tolikoj meri da većina ima problem da zaspi u prirodi jer je previše tiho, nisu bili toliko pogođeni alramom, koliko sadržajem poruke „Traži se Ahmad Khan Rami, 28-godišnji muškarac, vidi medije za foto. Pozovite 911 ako ga primetite.“
Nekoliko sati nakon alarma, vlasnik bara u Nju Džerziju je video mladića kako spava ispod nadstrešnice i on mu se, prema izveštavanju medija, učinio poznat. Pozvao je policiju, i tokom hapšenja je došlo do obračuna. Rami je pucao u stomak policajca koji mu je prilazio, ali je ovaj bio zaštićen neprobojnim prslukom. Sledeći hitac je pogodio Ramija u rame.
Njujorške vlasti su bile brze u pohvali akcije, a gradonačelnik Bil DeBlazio je izjavio da građani mogu da očekuju slične alarme u budućnosti.
„Prošlo je vreme kada su se begunci tražili preko fotografija koje vise u policijskim stanicama“, rekao je DeBlasio, dodavši kako je vreme da grad koristi nove tehnologije.
Foto: Beta, AP
Takođe smo saznali i da je alarm koji upozorava na potencijalnu opasnost poslat i u subotu ali „lokalizovano“, samo na mobilne telefone ljudi koji su se nalazili u blizini dela Njujorka u kome su pronađene bombe, Čelzija.
Koristeći tu istu tehnologiju, pre svega pametne telefone i društvene mreže, Njujorčani su odmah iskoristili da provere svoje najbliže, ali i da jasno izraze šta misle o celoj situaciji. Tako su preko noći osvanuli postovi u kome se komentariše činjenica da se jedan od telefona koji je Rami koristio za aktiviranje bombe vodio na njegovog oca, što je prokomentarisano kao – glupo.
„Pre nego što je zaspao, trebalo je da pored sebe okači tablu na kojoj piše – ja sam to uradio, bilo bi jednako efikasno kao i ovo sa telefonom“, komentarisali su ljudi. Bilo je i onih koji su pravili šale na račun činjenice da je jednu od bombi najverovatnije deaktivirao prolaznik, moguće je i beskućnik, koji je bio zaianteresovan za sadržaj torbe koju je pronašao u kontejneru komentarišući „Eto šta se desi kad ostaviš torbu na pet minuta...“
Neki drugi su se okrenuli medijima, pre svega američkim kablovskim televizijama kojio su u stalnoj potraz za senzacijama, i od kojih su neke izveštavale o zoru na ulicama, i opasnom teroristi. Takvi komentari su, dakle, objašnjavali da nije u pitanju strašni terorista nego nespretni amater koji čak nije uspeo ni da detonira sve bombe, i da gradom ne vlada teror, nego zaseda Generalna skupština Ujedinjenih nacija! Da je, drugim rečima, grad paralisan zbog toga što je pun stranih diplomata i posmatrača.
Narednih dana nesalomivi duh grada se video i kroz naslovne u lokalnim novinama, pa je, na primer, Njujork Dejli Njuz na naslovnoj strani nazvao bombaša „tupavi mučenik“. Gradski saobraćaj je u rekordnom roku vraćen u normalu, a većina ljudi koja se javljala u lokalne radio programe je govorila o tome kako se osećaju sigurno, i da je u pitanju cena života u Njujorku.
Još uvek nisu potpuno jasni motivi bombaškog napada, čemu doprinosi činjenica da između dva prva čoveka zadudužena za bezbednost, gradonačelnika DeBlasio i Guvernera Endrju Kuoma vlada hladni rat, odnosno da jedva da postoji mišljenje i politika koju dele, i da se retko pojavljuju zajedno, tako da je Kuomo na konferenciji za štampu rekao da je u pitanju međunarodni terorizam, a DeBlasio, nešto pre njega, da je u pitanju – međunarodni akt.
Gradonačelnik Njujorka je, inače, poslovično oprezan kad je u pitanju menadžovanje grada u kome prema statistikama žive ljudi koji pričaju 180 različitih jezika, i nastoji da smanji rasne i etničke tenzije i da zadrži dobre odnose sa brojnim musilmanskim grupama.
Foto: Beta, AP
Ljudi skloniji gradonačelniku njegovu izjavu objašnjavaju činjenicom da za razliku od drugih sličnih napada, nijedna međunarodna teroristička organizacija se nije javno oglasila i preuzela odgovornost. Ono što je do sada javnosti poznato je da su bombe potavljene u Nju Džerziju, u blizi mesta gde se održavala trka u čast marincima, te u blizini želežničke stanice, kao i u Njujorku na 23. I 27. Ulici između Pete i Šeste avenije – što je deo grada koji, čini se, nipočemu posebno nije relevantan. Štaviše, jedna od zgrada koja je pretrpela najviše štete je dom za slepa i slabovida lica.
Prema najnovijim izveštajima nešto nalik „poruci divljenja“ prema bombaškom napadu u Bostonu pronađeno na mestu gde je ostavljenja torba sa bombama (ista ona koju su slučajno deaktivirali beskućnici). Takođe, intervjuisani prijatelji porodice Rami izjavljuju za novine da je primećeno kako je od „običnog američkog dečaka“, nakon poslednjeg dužeg boravka u Pakistanu, on pustio bradu, i počeo da nosi tradicionalnu muslimansku odeždu, kao i da je prestao da razgovara sa poznanicima.
I o porodici Rami se još uvek ne zna dovoljno. U pitanju su naturalizovani državljani Amerike koji su poreklom iz Avganistana. Dugi niz godina, vlasnici su malog restorana za bryu hranu, i sudili su se sa gradom Elizabetom u Nju Džerziju, tvrdeći da im se ne dozvoljava da rade cele noći jer su muslimani. Ovaj sudski spor je još uvek u toku, a grad kategorički tvrdi da im dozvola nije izdata zbog konstantne buke koje se čula iz restorana. Javnost je takođe saznala da je Ahmad Khan bio oženjen za devojku iz srednje škole, sa kojom ima dete, i od koje se ubrzo i razveo, kao i da je iz Pakistana doveo trudnu suprugu. Na razgovor su privedeni i najbliži članovi njegove porodice.
Foto: Beta, AP
U nedostatku jasno definisanih motiva, poslednjih dana u javnosti su prisutne razne vrste eksperata od kojhih se redom moglo čuti da – statistike pokazuju da teroristi nikada ne deluju sami. Da iza njih u proseku stoje tri pomogača, i da policijaopravdano traga za saučesnicima. Da se međunarodni terorizam promenio, od vremena kad su napadane američke, pre svega finansijske instuticije, do danas kad se napađu bolnice i škole. Da bombe ostavljenje u Čelziju samo izgledaju da su tamo postavljenej slučajno, jer je zapravo slučaj ono na šta teroristi računaju. Odnosno, da je upravo da nepredvidivost mete, ono što dodaje paniku. Na kraju, da nije važna lokacija nego trenutak. Da je sasvim moguće da je tokom vikenda ISIS ili neka druga teroristička organizacija poslala široki poziv sledbenicima da stupe u akciju simultano, u isto vreme. Ova teza nalazi „potvrdu“ u napadu u šoping molu u Minesoti, tokom koga je radikalizovani mladić, poreklom iz Somalije, izvikivao ime Alaha dok je nožem napado prolaznike. Za ralzliku od Raimija, u slučaju napadača iz Minesote se, međutim, ISIS već oglasio „priznavši“ ga za svog „vojnika kalifata“.
Foto: Beta, AP
I sada, gotovo nedelju dana nakon eksplozija, njujorški mediji još uvek izveštavaju gotovo isključivo o podmetnutim bombama. Objavljuju se nove informacije (na kašikicu, da se ne ugrozi istraga) i komentari zvaničnika. Na društvenim mrežama Njujorčani dele fotografije drveća u jesenjim bojama, ali još uvek komentare o „patetičnom glupanu“. Ni naša kuća nije izuzetak, i od ponedeljka primećujem kako je moja ćerka porasla. Opet, nekako naglo. „Mnogo je veća šansa da čovek pogine u saobraćajnoj neserći nego u terorističkom napadu“, kaže mi dete, ponavljajući argument koji je čula na radiju.
„Zato je dobro što nemamo kola....i za nas, i za planetu“, kaže mi u prolazu, prelazeći na drugu veliku temu o kojoj se često raspravlja, globalno zagrevanje.
