Izvor: Politika, 31.Dec.2011, 19:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na putevima samuraja, masona i disidenata
Milan Božić čita sve, a divi se „Njujork tajmsu”, verujući u propast imperije koja ga je napravila. – Željko Ivanji nosi Mišimu sa sobom i u sebi. – Zoran Ostojić se smeje i tuguje uz Basaru i njegov „Majn kampf”
Cinik bi rekao da je neverovatno ali istinito da uz vaskoliku brigu za narod i državu naši političari uspevaju da otkinu od sna i da čitaju knjige. Jeste cinično, jeste i delimično tačno. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ne čitaju svi političari, odnosno manje je onih koji čitaju.
Jedan od njih je Milan Božić, profesor Univerziteta i član SNS-a, koji sebe opisuje kao čoveka koji „čita sve”ne zato što je „mnogo obrazovan” nego zato što „kao političar moram da pazim na sve i svašta”.
Na početku Božićeve liste nalazi se knjiga njegovog prijatelja „Savršeno sećanje na smrt”, Radoslava Vave Petkovića. On kaže: „To je najbolja srpska knjiga koju sam pročitao u poslednjih nekoliko godina. Dobro de, reći će zlonamerni prigovarači, nije valjda da nema još Srba i Srpkinja koji štogod pismeno ne napišu? Ima! Recimo, Mira Đurđević, koja je napisala neviđeno zabavan (i pismen!) roman ’Bremasoni’ o srpskim (!) masonima. Mogao bih da dodam i Svetislava Basaru, ali tu bi mi se pero osušilo”.
Pošto je, kako kaže, „žive odradio”, profesor se okrenuo mrtvima. „Pre nekoliko meseci Nebojša Bradić je napravio dve sjajne predstave s motivima iz ’Proklete avlije’, što me je podstaklo da se setim vrhunske predstave ’Gospoda Glembajevi’, u Ateljeu 212, i uz Ivu Andrića, i Miroslava Krležu, kao jednog od najvećih pisaca ’našeg’ jezika. Ovde bi ’srpski minimalista’ mogao da me ’prozove’ za svrstavanje hrvatskog pisca u srpski korpus – ali jezik ne zna granice. Dakle, čitajmo klasike koje ne moramo da prevodimo”, dodao je Božić.
Za čitače i one koji to možda nekada i postanu u pauzi dva rijalitija ili serije na televiziji, Božić daje savet: „Do pre pet vekova sve je bilo rukopisano, do pre pet decenija sve je bilo štampano, a sada je sve na internetu, a sutra ko zna gde, te zato, ipak, učite engleski. On je, kao latinski nekada, jezik svetske kulture. Ako ne volite pobednike, to je jezik neprijatelja. No, ne morate engleski da učite da biste neprijatelja više voleli, učite engleski da od neprijatelja štogod naučite. U tom smislu najbolji proizvod sveta je ’Njujork tajms’. Imperije na zalasku – setimo se samo ruskog imperijalnog vrhunca u vidu ’Tolstojevskog’ – uvek briljiraju u domenu kulture. U ’Tajmsu’, čak i u onome što možete dobiti džabe, a da se ne pretplatite, možete saznati ne samo šta je najvažnije u američkom, pa i svetskom filmu, kosmologiji, politici i književnosti, nego ćete dobiti i „vesti iz budućnosti”. Ako pažljivo čitate, možete provaliti i da li će nas opet bombardovati”.
Željko Ivanji, član Uprave URS-a, trenutno je uronjen u srpsku istoriju, ali ima i neodoljivu potrebu da se vrati svom stalnom saputniku i učitelju Jukiu Mišimi.
„Išavši putem od polica prepunih knjiga do knjiga pored kreveta, koje trenutno čitam, krenuvši ka drugoj polovini života, shvatio sam da životni put zapravo ide od zagledanosti u sebe, kao rezultat samodovoljne mladosti, do zagledanosti u kolektivnu prošlost”, objašnjava Željko Ivanji. „Tako su na policama Dostojevski i nezaobilazni Tomas Man, pa sve do ruske avangarde, a na stolu pored kreveta, sve moguće istorije srpskog naroda – Stanojević, Ćorović, ali i Jiriček i Kanic. Međutim, posebno mesto u mom svetu knjiga zauzima Jukio Mišima. Njegova dela nosim sa sobom i u sebi. Uvek nosim njegovu knjigu ’Zabranjene boje’, a u meni ono što je na najbolji način definisalo moj i njegov život, tako davno opisano u filmu Pola Šredera, koji je sagu o Mišimi podelio na poglavlja pod nazivima ’Lepota’, ’Umetnost’, ’Akcija’ i ’Harmonija’ pera i mača. U godini kada sam se rodio, 1970. kada je bio na vrhuncu svoje književne karijere Mišima je iznenadio svet izvršivši samoubistvo ritualnim harakirijem, prethodno izvežbavši telo do atletskih proporcija, poručivši da nije dostojno obračunati se sa nemoćnim telom. Nastavljam da živim zahvaljujući Mišiminim delima, u harmoniji duha i tela i tela sa etikom samuraja”.
I na pitanje šta čita, Zoran Ostojić daje politički odgovor. Izbor knjiga koji je napravio poslužio mu je da pošalje političku poruku čitaocima „Politike”. Razumljivo, kampanja je odavno počela.
„Najduhovitija knjiga koju sam čitao, još od ’Slučajeva’ Danijela Harmsa pre nekih tridesetak godina, je ’Majn kampf” Svetislava Basare. ’Bolnica’ u kojoj živimo decenijama ne može se bolje objasniti običnim ljudima do dobrim humorom. Zato Basarina ’misija’ zaslužuje svako poštovanje”, rekao je Zoran Ostojić, član Predsedništva LDP-a.
„Teško je u tako malo reči opisati prirodu i karakter režima u kojem smo živeli, kao što je to Basara uradio u opisu lova na medveda u kome su učestvovali Tito i Hajle Selasije. Znate onaj osećaj – smešno je, ali i nije jer se radi o našim životima. Nažalost i danas, jer su Veliki sotona (nije Tito) i njegovo društvo i dalje uticajni. Pošto njihova politika i dalje preživljava”, kazao je Ostojić.
„O istoj stvari u drugom vremenu, bez humora pisao je Mihailo Mihajlov u ’Leto moskovsko 1964’, kome sam se vratio posle dve decenije. Knjigu, čiju je zabranu Brežnjev tražio od Tita, treba ponovo pročitati baš danas. Ne samo zbog Konuzina, ’barikadžija’ koje traže rusko državljanstvo ili onoga što se događa danas u Rusiji posle farse od izbora, već zbog činjenice da su neki hrabri ljudi još tada jasno rekli da je ’nacionalizam u komunističkim zemljama – put u ćorsokak’ a ne u demokratiju i slobodu. Jer ’najbolje svedočanstvo istinske ljubavi ka slobodi u svakoj zemlji je položaj u koji su stavljene grupacije koje se nalaze u manjini’, rekao je Teodor Ruzvelt još 1910. godine”, dodao je Ostojić.
Ivana Anojčić
objavljeno: 01.01.2012.
